ZALIVSKI rat je u svom petom danu. Često se poredi sa ruskom invazijom na Ukrajinu pre četiri godine.
Foto: Profimedia
I tada i sada, Rusija i Sjedinjene Države i Izrael napali su stranu državu bez sankcija UN, kršeći međunarodno pravo.
I tada i sada, napadači su postigli značajne početne uspehe: Rusija je osvojila značajne teritorije i ušla u predgrađa Kijeva (Irpinj, Buča i Gostomelj). Sjedinjene Države i Izrael su ubili iranskog predsednika Hamneija i niz visokih zvaničnika.
U Ukrajini, kao što je dobro poznato, stvari se nisu odvijale po konceptu „Kijev za tri dana“. Od prvog dana, ukrajinske trupe su počele da pružaju tvrdoglav otpor, uprkos iznenadnoj prirodi invazije.
Iran, uprkos smrti svog rukovodstva, takođe aktivno pokreće raketne napade širom regiona.
Ali šta će se desiti dalje zavisi prvenstveno od nekoliko faktora.
PRVO: hoće li Amerikanci uspeti da „regrutuju“ novo rukovodstvo ili da orkestriraju njegovo svrgavanje kroz proteste ili pobunu? Još uvek nema vidljivih znakova da se događaji kreću u ovom pravcu. Iran nastavlja da se opire i trenutno nema izveštaja o unutrašnjoj destabilizaciji. Međutim, naravno, nijedna opcija se ne može isključiti.
DRUGO: da li će Kina pružiti Iranu pomoć velikih razmera (a samo Kina to može da pruži, s obzirom na to da Rusija usmerava sve svoje resurse na rat u Ukrajini) sličnu pomoći koju je Zapad pružio Kijevu na početku ruske invazije – finansijsku i vojnu. U slučaju Irana, Kina bi mogla da pomogne raketama i drugim oružjem (kako bi se osiguralo da se ne potroše mesecima, što bi učinilo nastavak američke i izraelske vazdušne kampanje besmislenim), obaveštajnim podacima za identifikaciju meta za napade i direktnom finansijskom podrškom iranskom budžetu kako bi se održala stabilnost domaćeg fronta čak i dok je ekonomija paralizovana vazdušnim napadima.
Jasno je da je cilj SAD u ratu sa Iranom uspostavljanje potpune kontrole nad naftnim resursima Persijskog zaliva, čime bi se vršio dalji uticaj na Kinu, efikasno preteći naftnom blokadom ako je potrebno.
Međutim, ako se rat oduži i rezultira značajnim američkim gubicima, to bi moglo da izazove ozbiljnu krizu unutar SAD i oštro potkopa američku geopolitičku moć, čineći nemogućim nastavak ekspanzionističke politike Vašingtona koji odseca Kinu od izvora sirovina i logističkih ruta.
Stoga je neuspeh SAD u iranskoj kampanji ključni strateški cilj za Kinu. Međutim, da bi aktivno podržao Iran, Peking mora da napusti svoj oprezni pristup spoljnoj politici i da bude spreman za frontalni sukob sa SAD (na primer, obnavljanjem trgovinskih ratova). Da li je Kina spremna za tako radikalan pomak ostaje otvoreno pitanje. Štaviše, Peking može biti ograničen svojim nevoljnošću da antagonizuje Evropljane i države Persijskog zaliva. Štaviše, dugotrajan rat i, posledično, visoke cene nafte prete kineskoj ekonomiji značajnim dodatnim troškovima. Međutim, ulozi su sada toliko visoki da Kina može odlučiti da ignoriše sva ova „ograničenja“. Međutim, ponavljamo, reakciju Pekinga na ovaj razvoj događaja teško je precizno predvideti.
TREĆE pitanje je da li će Iran biti u stanju da nanese značajnu štetu Amerikancima. Teheran trenutno usmerava svoje udare prvenstveno na zemlje Persijskog zaliva. Njihova logika je jasna: da prisile UAE, Katar i Saudijce da izvrše pritisak na Trampa da okonča rat. Takođe žele da izvrše pritisak na globalnu ekonomiju povećanjem cena nafte. Međutim, nije sigurno da će ovo uspeti – Vašington je verovatno uzeo u obzir ovu mogućnost prilikom planiranja operacije, i kada ona počne, spreman je da neko vreme ignoriše „kolateralne troškove“ rasta cena energije i štete po zemlje u regionu od iranskih udara. Nastavak masovnih američko-izraelskih udara, s obzirom na gotovo potpunu vazdušnu nadmoć napadača, ne sluti na dobro za Iran. I vojni objekti (uključujući skladišta raketa i lansere) i vojno-političko rukovodstvo postepeno će biti uništeni.
Koliko dugo Iran može da izdrži pod takvim uslovima nije poznato. Ali je malo verovatno da će njegova otpornost biti beskonačna. Jedino što bi zaista moglo da okrene tok rata u izuzetno negativnom pravcu za SAD jesu značajni gubici američke vojske. Većina Amerikanaca je u početku bila protiv rata u Iranu. Većina takođe generalno ne voli Trampovu politiku. Stoga, ako Zalivski rat rezultira značajnim gubicima za američku vojsku (ubijeni vojnici, potopljeni brodovi, oboreni avioni), to bi moglo da izazove tešku unutrašnju krizu u Sjedinjenim Državama.
A ključno pitanje je da li Iran može da nanese takve gubitke. Već postoje izveštaji o američkim žrtvama (Vašington je zvanično potvrdio smrt četiri pripadnika vojske, ali stvarni broj može biti veći), kao i o padu tri aviona u Kuvajtu. Takođe je došlo do napada na nosač aviona, iako je, prema SAD, bio neefikasan. To znači da su pokušaji nanošenja značajne štete Amerikancima već u toku, iako još nisu prouzrokovali štetu velikih razmera.
Ali ako eskaliraju i pokažu se uspešnim, Tramp bi mogao da se nađe u ozbiljnoj nevolji.
Sada pređimo na to kako će događaji u Iranu uticati na rat u Ukrajini.
U Rusiji se poslednjih dana mnogo pisalo o tome kako su događaji u Iranu pokazali da je „nemoguće pregovarati sa Amerikancima, jer ih koriste kao pokriće za pripremu za rat“. Međutim, pregovori koji se trenutno vode uz učešće SAD u vezi sa ratom u Ukrajini fundamentalno se razlikuju od onih koje je Vašington vodio sa Iranom. U trilateralnim pregovorima o Ukrajini, Amerikanci su de fakto saveznici Rusije jer, kako je Zelenski nedavno izjavio, rade sa Moskvom kako bi izvršili pritisak na Kijev da povuče svoje oružane snage iz Donbasa.
Drugo pitanje je što ovaj pritisak još uvek nije dovoljno jak da bi naveo ukrajinske vlasti na značajne ustupke. Ali bi se mogao naglo pojačati u svakom trenutku. I ova perspektiva stalno nadvija nad Zelenskim kao ozbiljna pretnja.
Upravo zato su ukrajinske vlasti pozdravile početak rata između SAD i Irana, nadajući se da će to ukloniti ovu pretnju.
Ako se rat odugovlači, Tramp će očigledno imati hitnije brige oko Ukrajine, što znači da je malo verovatno da će vršiti pritisak na Kijev da izvuče ustupke za Rusiju.
Brz uspeh SAD mogao bi da ojača poziciju jastrebova u Trampovom krugu, koji se protive bilo kakvim ustupcima Rusiji i, naprotiv, zahtevaju maksimalan pritisak na nju. Zapravo, oni generalno veruju da interesi Vašingtona ne leže u okončanju rata u Ukrajini, već u njegovom produžavanju kako bi se oslabila Rusija.
Međutim, u stvarnosti, rat u Iranu predstavlja ogromne rizike za Ukrajinu.
Počnimo sa napomenom da pored dve gore opisane opcije (brza pobeda SAD ili produženi rat), postoji i treća opcija: brz kraj rata bez promene vlasti u Iranu ili njegovog toka. To jest, kraj neprijateljstava bez trijumfa, ali i bez sramote za Trampa. Ova opcija je moguća ako Vašington zaključi da su se njegove nade za brzo „svrgavanje“ teheranskog režima izjalovile i stoga je neophodno, barem, napraviti pauzu i ponuditi Irancima prekid vatre. Ako se ova opcija ostvari, neće značajno uticati na ravnotežu pregovora o Ukrajini, osim možda povećanjem Trampovog pritiska na Zelenskog da postigne „brzi dogovor“ kroz povlačenje ukrajinskih trupa iz Donbasa, kako bi se ublažio uticaj neubedljivog ishoda Zalivskog rata.
Ako se rat odugovlači, to će biti ogromna prednost za Rusiju. Prvo, rastuće cene nafte će joj omogućiti da brzo popuni rupe u svom budžetu i obezbedi resurse za nastavak rata godinama koje dolaze. Ukrajina, kao uvoznik energije, suočiće se sa ogromnim dodatnim troškovima. Štaviše, finansijska stabilnost glavnog donatora Kijeva, Evropske unije, biće značajno smanjena rastom cena energije. Drugo, Ukrajina bi mogla biti potpuno odsečena od isporuka raketa protivvazdušne odbrane (one će biti prioritetne za rat sa Iranom), ostavljajući nebo iznad zemlje ranjivim na ruske udare.
Konačno, ako Amerikanci uspeju da vode „mali pobedonosni rat“, posledice po Ukrajinu bi takođe mogle biti negativne.
Bilo koji ishod u Iranu – bilo da je dug ili kratak rat – značiće jedno: povećanu kinesku zavisnost od Rusije. Ako se rat odugovlači i blokada isporuka nafte i gasa iz Persijskog zaliva traje mesecima, Rusija će postati primarni dobavljač energije Kini. Ako Amerikanci uspeju da preuzmu kontrolu nad Iranom, značaj odnosa sa Rusijom za Kineze će se takođe značajno povećati, jer će ti odnosi osigurati da Kina neće postati potpuno zavisna od Sjedinjenih Država za isporuke nafte i gasa.
Štaviše, postojanje kopnene granice između Kine i Rusije garantuje da će ruske sirovine nastaviti da neprekidno teku u Kinu, čak i ako Sjedinjene Države uvedu potpunu pomorsku blokadu zemlje.
To bi moglo dovesti do povećane kineske podrške Rusiji u trenutnom ratu u Ukrajini, uključujući, možda, naglo povećanje isporuke dronova i robota za borbene operacije.
Međutim, ovo će takođe uveliko povećati značaj Rusije za Trampa. Zadatak „odvajanja“ od Kine postaće još veći prioritet.
Međutim, Vašington to može postići u dva suprotstavljena pravca.
Prvi put, koji promovišu „jastrebovi“, nije pregovaranje sa Rusijom, već vršenje maksimalnog pritiska na nju, čak do tačke nanošenja „strateškog poraza“. To je, kao što je gore navedeno, upravo ono čemu se Kijev nada. Međutim, ovo takođe nosi rizik kontraeskalacije Rusije, uključujući pretnju nuklearnim ratom. I kroz stalne izjave koje sadrže „nuklearne naznake“, Moskva pokazuje spremnost za ovu opciju. Štaviše, Trampove sopstvene akcije u Iranu i Venecueli menjaju geopolitičku atmosferu sveta, pretvarajući uzdržanost, oprez i umerenost u znak slabosti.
Drugi put je postizanje sporazuma sa Putinom. Sporazuma, pre svega, na račun Ukrajine. Ako Tramp izabere ovaj put, trenutni uslovi za okončanje rata, uključujući povlačenje trupa iz Donbasa, Kijevu će izgledati „pobednički“ u poređenju sa onim što će biti predloženo kasnije.
U tom smislu, trenutna pregovaračka strategija ukrajinskih vlasti – „ne pravimo ustupke, odugovlačimo dok Tramp ne bude imao drugih posla sa nama ili se ne naljuti na Putina“ – deluje potencijalno opasno za samu Ukrajinu.
(ctrana.media)
BONUS VIDEO – PATROLA SA PUTNICIMA, NA BRZOJ PRUZI, OD BEOGRADA DO SUBOTICE: “Vožnja deluje gotovo neprimetno”