Muzičar Igor Todorović, poznatiji kao Dr Igi, ostavio je značajan trag na muzičkoj sceni devedesetih godina. Njegov najpoznatiji hit, “Oči boje duge“, i dalje se rado sluša, a Igi se nedavno vratio na scenu nakon duže medijske pauze. Muzika je za njega oduvek bila velika ljubav, čak je i u svojim pesmama opisivao neke od svojih nesuđenih ljubavi. Njegova povratnička priča nije samo o muzici, već i o njegovim ličnim emocijama i životnim izazovima.
Foto: Republika
– Pošto živim sam, pozvan sam na roštilj kod jednog drugara. Da nije tako, ostao bih kod kuće. Obično ljudi provode praznike sa porodicama, a pošto sam sam, desi se da me pozove koleginica Tanja da odem kod njene porodice na plac u Vrčinu. Naravno da mi porodica fali. Nema dana da ne pomislim na roditelje i brata koji, nažalost, nisu više živi. Šta da radim, znam da moram dalje i da život teče dalje… Moram da smognem snage i da nastavim dalje sam. Naravno, nikada nije kasno, možda jednog dana dođu neka žena i dete, videćemo – započeo je vlasnik najvećeg hita devedesetih “Oči boje duge”.
– Nikada nisam bio u braku i nemam decu, ali bilo je tu puno devojaka i veza. Trenutno je taj “status quo”. Nije to ništa tragično, ima još vremena, izgledam kao da imam tridesetak godina i sigurno da ima još vremena za te stvari – kaže Igi koji ne krije da bi voleo da se ostvari kao roditelj.
Foto: ST/N. MANDIĆ
– Ja sam socijalno biće, nisam se rodio da budem sam. Kada vidim svoja iskustva u životu i šta se sve danas dešava, kažem – i bolje što sam sam, jer se ljudi prema meni ne ponašaju baš kako bi trebalo. Meni niko ne bi dao da usvojim dete, jer sam muškarac i živim sam. Bio bih divan otac, jer sam jako odgovoran, tačan i precizan. Moje dete bi imalo sve što treba i ne bi mu ništa falilo u životu. Dobio bih neki smisao života, jer bih posvetio život njemu. Ovako živim život bez smisla, jer su upravo deca smisao života. Koncerti će doći i proći, biće svega, ali nas neće biti. Ako ja ne budem imao muškog naslednika, porodica Todorović će se ugasiti – pribojava se on.
Igora su zadesile velike porodične tragedije, uključujući smrt njegovog mlađeg brata od teške bolesti.
– To je bilo 2005. godine, i mogu da kažem da mi se život promenio iz korena. Od tog trenutka živim potpuno nov život. Tada sam imao 35 godina i pomogao sam koliko sam mogao, vodio ga na terapije, međutim, to nije pomoglo mnogo. Predlagao sam da se za lečenje primeni neka alternativa, ali lekari nisu hteli ni da čuju. Nisam hteo da navaljujem, mislio sam da znaju šta rade, ali očigledno je bilo suprotno – priča muzičar, te otkriva kako je gubitak brata uticao na njegovu porodicu.
KAKO STE SPAVALI NOĆAS? Vesna Rivas otkriva da li ste SVETICA ili GREŠNICA!
– Godinu i po dana nakon bratove smrti umro je i tata. On je bio profesor fizičkog, bio je legenda i svi su ga znali. Ja sam ga nasledio, samo što sam legenda u muzičkom smislu. Mama je umrla 2013. godine, izdržala je sedam-osam godina nakon bratove smrti, ali je mnogo patila za njim. Za roditelje nema ništa gore nego kada izgube dete. Silom prilika sam ostao sam, i nije rešenje da sada i ja odem za njima. Prvih godinu dana nisam mogao da nađem mir, ali je sada sve okej – priznaje Igi čiji se brat do poslednjeg daha lavovski borio:
Foto: Republika
– On je bio na hemioterapiji, išao sam da ga obiđem. U kući je bio dva dana pred smrt i tada je bio jako loše. Morao je da ode u Urgentni centar, zato što ta terapija razvaljuje organizam, i uzrok smrti bila je trombocitopenija. Doktori su se razleteli kako bi mu dali transfuziju, ali to nije pomoglo. On i ja nismo mnogo razgovarali i imao je izrazito negativan stav prema bolesti. Više je komunicirao sa mamom, a ja nisam želeo da smetam. Nisam se mešao jer je doktor rekao kako će ga on “opraviti”. Kasnije, kada je umro, rekao sam mu: “Lepo si ga opravio.” Danas je mnogo drugačije i sigurno ne bih dozvolio da to ode u tom smeru. Mi smo lekarima samo statistika i brojevi, oni nas ne gledaju kao ljude nego, nažalost, kao brojeve – smatra denser, razačaran i posle toliko godina.
Kaže da je uvek gledao da svima pomogne, ali da su ga prijatelji na kraju iskoristili i zaboravili da postoji.
– Nikada se nisam rasipao, ali sam vodio po 10 drugara na skijanje ili more. Naravno, kako to ide – danas tih ljudi nema nigde. Niko da okrene telefon da me pita – “Kako si Igi, je l’ ti treba neka pomoć?” Žao mi je zbog svega toga, ali, nažalost, tako je. Gledao sam svima da pomognem, masu para mi nisu ni vratili, a ja sam im sve oprostio – priznaje on za 24sedam.
BONUS VIDEO: