Od gimnastike do Superlige Srbije za dame. Nova zvezda srpskog ženskog fudbala bila je gost redakcije Sportissimo.rs, a ceo razgovor sa njom možete da pogledate i pročitate u nastavku.
Proteklog vikenda počela je nova Superliga Srbije za dame, a u tom meču su fudbalerke Vojvodine odigrale nerešeno sa zvaničnim šampionom Crvenom zvezdom. Rezultat je bio 2:2, a prve minute u dresu Vojvodine upisala je i Tara Kocić.
Upravo ova devojka bila je sagovornica portala Sportissimo, a njen intervju možete da pogledate i pročitate u nastavku:
Pre svega, dobrodošla i hvala ti što si pristala da govoriš za nas. Reci mi tvoje prve utiske o ovoj utakmici, sad kad je prva zvanična utakmica u dresu Vojvodine iza tebe?
– Naravno, svaka prva utakmica u sezoni je veoma teška za svaku od nas. Mogu da kažem samo da sam veoma ponosna na sve devojke koje su počele tu utakmicu, s obzirom na to da je bilo jako vruće i jako teško. Svaka je dala svoj maksimum, borila se do samog kraja i sve pohvale za njih.
Tvoj fudbalski put, kako sam uspela da istražim, ima čudan početak jer si ti sa gimnastike prešla na fudbal. Možeš li da nam objasniš kako je došlo do toga i kako su izgledali tvoji fudbalski počeci?
– Naravno. Ja treniram gimnastiku bukvalno od svoje pete godine. Kao mala sam krenula da volim sport generalno. Moj tata je trenirao gimnastiku, pa me je upisao. Nisam znala toliko o sportu, samo sam krenula da idem na gimnastiku da bih imala neku fizičku aktivnost. S obzirom na to da sam bila mala i nisam išla ni u školu, roditelji su me vodili na gimnastiku i to sam trenirala 10 godina. U jednom momentu sam uporedo trenirala gimnastiku i fudbal, a fudbal sam počela totalno slučajno da igram, kad me je drugarica pitala hoću li da pođem s njom da joj budem podrška. Rekla sam da hoću, naravno, i tako sam i ostala na fudbalu.
Sećaš li se svog prvog treninga i trenutka kada si pomislila: „Ja prestajem da se bavim gimnastikom, fudbal je moj sport“?
– Nisam ni u jednom momentu pomislila da ću da prestanem da treniram gimnastiku zbog fudbala. Znala sam da ću u jednom momentu prestati jer gimnastika u Srbiji nije dovoljno razvijena da može da se nastavi i posle srednje škole. Ali sećam se momenta kad sam odlučila da mi je fudbal bitniji od gimnastike. I, naravno, sećam se prvih treninga. Bilo mi je lepo, uopšte nije bilo napeto niti me je bilo sramota. Išla sam više kao na neku igru, pa mi to uopšte nije bila obaveza.
Možeš li da nam opišeš taj trenutak treninga kada si prevagnula ka fudbalu, kada si ga završila i rekla sebi: „To je to, fudbal je moj sport“?
– Išla sam na dosta takmičenja iz gimnastike, a ta takmičenja se održavaju dva do tri puta godišnje. A utakmice u sezoni su svaki vikend. U momentu kad sam shvatila da hoću da idem na utakmicu, a ne na takmičenje, to je bio taj momenat. Bilo mi je, naravno, žao, jer gimnastiku i dan-danas volim najviše, ali sam znala da od fudbala može nešto više da se uradi nego od gimnastike.
Koliko ti je to bilo teško? Da li si se nosila sa nekim predrasudama u domaćoj sredini kao žensko koje igra fudbal u Srbiji?
– Kad sam počela da treniram, nisam čula nijedan komentar o tome i nisam imala pojma o mišljenjima drugih u odnosu na ženski fudbal, pa sam to skroz isključila. Prvi put kad sam se susrela s nekim komentarima bilo je kad sam prešla u drugi klub. S obzirom na to da ne treniram dugo fudbal, brzo sam prešla u drugi klub i onda sam čula negativne komentare za ženski fudbal.
Da li te je to sprečilo da nastaviš i kako si ih prihvatila?
– Nisu mi tako teško pali, nisu me zanimali drugi ljudi i njihovo mišljenje. Ali, naravno, kad sam čula, na primer, od sopstvenog trenera neke negativne komentare, imala sam momente gde sam razmišljala o nastavku karijere.
Ko ti je bio najveća podrška na samom početku? Rekla si da ti je i tata trenirao gimnastiku, da li te je on podržao?
– Naravno da jeste. Jako se začudio mojom odlukom, kao i svi ostali – kako sa gimnastike na fudbal, što ni meni nije najjasnije ni dan-danas. Ali imala sam podršku cele porodice i svih mojih prijatelja.
Da li je neko dolazio na treninge da ti bude podrška i uvuče te u fudbalski svet?
– S obzirom na to da me je najbolja drugarica tada naterala da pođem, ona mi je bila i najveća podrška, kao i sve ostale devojke koje su me vrlo lepo prihvatile.
Počinješ da treniraš fudbal u Leskovcu, u rodnom gradu, u ŽFK „Lavice“. Koliko te je taj klub oblikovao kao igračicu, s obzirom na to da dolaziš da treniraš u pubertetu, a neke devojčice su tu već od pete godine?
– Da, mogu da kažem da me je taj klub i napravio igračem, zato što sam svoje prve korake i prve utakmice ostvarila tu. Bilo mi je stvarno jako lepo tamo. Tek pred kraj sam imala neko negativno mišljenje o pojedinim ljudima i situacijama, ali su me kao osobu veoma oblikovali ljudi iz tog kluba i moje mišljenje se promenilo u tom periodu prelaska u drugi klub.
Tvoj odlazak u Bačku Topolu i TSC – šta si očekivala u tom trenutku kada si dobila poziv?
– Nisam bila toliko svesna gde idem i šta idem da radim, jer do tada to nisam shvatala kao neku vrstu posla, nego više još uvek kao zabavu. Ja sam još bila kadetkinja tada i mogla sam da igram za kadetsku ligu, što je i trebalo da se desi – da igram za kadetke, a treniram s prvim timom. Ali to su sve starije devojke kojima ja, po mom mišljenju, tada nisam mogla da priđem sa igrom. Bila sam skroz okej s tim da igram za kadetkinje jer su to devojke mog godišta. Ali nakon kratkog vremena sam ipak shvatila gde sam došla i zašto, pa sam rešila da guram dalje. Takva sam osoba – borila sam se i za poziciju u prvom timu, pa sam nakon toga krenula da igram i utakmice za prvi tim.
Dobila si i poziv za reprezentaciju Srbije. Da li je mala Tara to mogla da sanja kad je krenula da igra fudbal?
– Dok sam bila u Lavicama, stalno sam gledala te objave – ko je pozvan, gde idu za kadetske selekcije… Bio mi je san da odem, makar sedela na klupi, samo da budem tamo i nosim taj dres. Znala sam da ću otići nekada za neku selekciju, nisam imala pojma da će to tako brzo doći, ali jeste. Bila sam mnogo zahvalna i dala sve od sebe svaki put kad sam otišla.
Da li se osećaš drugačije kada obučeš dres reprezentacije u odnosu na klupski dres? Koliko sam uspela da ispratim, postigla si i gol na prvoj utakmici u nacionalnom timu. Kakav je to bio osećaj?
– Osećaj je jako lep kad obučeš dres reprezentacije jer se boriš za svoju državu. Svestan si toga da predstavljaš Srbiju u tom momentu i da daješ sve za grb, dres i naciju. Zato je za mene bila čast da obučem taj dres i izađem na teren. Na toj utakmici kad sam postigla gol ušla sam sa klupe, a znala sam da moram da dam sve od sebe isto kao da sam počela utakmicu. A kada sam dala gol – stvarno neopisivo iskustvo. Ne mogu to da poredim sa klubom jer su nacionalna okupljanja ređa, okupljamo se svega par puta godišnje. Znala sam da je to taj moment i da je svaki gol nova prilika za dokazivanje.
Odigrala si i par međunarodnih utakmica, poput kvalifikacija sa ekipom TSC-a. Koliko ti znači ta međunarodna scena i da li vidiš sebe negde preko?
– Naravno da vidim sebe u inostranstvu i da bih volela da igram za neki veći klub. Osećaj je bio jako lep s obzirom na to da smo svi znali gde smo i zašto smo došli. Htele smo da pobedimo obe utakmice, međutim nismo uspele, ali sam izlazak na teren i igra predstavljaju veliko iskustvo i priliku za dokazivanje drugim klubovima koji su učestvovali na tom turniru.
Da li se sećaš svog prvog gola i šta ti je bilo na pameti? Gde si prvo otrčala i kako si sabrala utiske?
– Kad sam davala prvi gol, ništa drugo mi nije bilo bitno osim saigračica. Samo sam sačekala da se sve skupimo, proslavimo zajedno i pozdravimo se, jer to više shvatam kao naš zajednički gol, a ne samo moj.
Da li si imala pritisak tada? Igrala si za U-19, a bila si mlađa od većine u selekciji?
– Da, većina devojaka je bila godinu dana starija od mene, mada je bilo i devojaka mog godišta. To je nešto što može još više da podstakne igrača.
Kako se nosiš sa pritisom i koja su tvoja očekivanja kao mlade igračice?
– Jedino očekivanje mi je da treniram naporno i da radim, jer se trud uvek isplati. Jedino što želim jeste da napredujem ovde i dam sve od sebe, jer se jedino napornim radom pravi rezultat.
Tvoj dolazak u Vojvodinu – kako se desio? Svedoci smo da se ženski fudbal u Srbiji više razvija, utakmice se prenose i na Arena Sportu. Koliko vama igračicama znači što vas ljudi gledaju preko TV-a?
– Jako mi je drago što su krenule da se prenose utakmice uživo. Pre to nismo imali i našim roditeljima i prijateljima je bilo veoma teško da prate rezultate. Ovo je mnogo pomoglo našoj promociji i drago mi je što je ženski fudbal krenuo da cveta u Srbiji. U svetu je situacija bolja nego kod nas, ali polako i sigurno mislim da će sve doći na svoje mesto.
Kako se konkretno desio tvoj dolazak u Vojvodinu i ko te je zvao?
– Razmišljala sam o prelasku u drugi klub od prošle polusezone, ali sam ostala jer ne volim da pravim drastične promene u životu na pola sezone, već volim da je završim u klubu. Kada su se završile kvalifikacije za Ligu šampiona, odlučila sam da bih volela da pređem negde. U tom momentu me je glavni trener pozvao telefonom i pitao da li bih volela da se pridružim Vojvodini i pojačam ih ove sezone. Rekla sam da ću razmisliti i nakon toga pristala. Vojvodina je veoma dobra ekipa u Superligi i bila mi je čast da prihvatim poziv.
Kakva je atmosfera u svlačionici i kako izgleda tvoj prosečan dan u Novom Sadu nakon preseljenja?
– Što se tiče svlačionice i atmosfere, stvarno nemam nijednu zamerku. Sve devojke su super, jako su fine i dočekale su me prelepo. Volim kvalitetno da se oporavim posle treninga i utakmica i to je to.
Kako bi opisala odnos sa predsednicom Marijom Đurović i koliko znači što je žena na čelu kluba?
– Jako puno znači nama devojkama što imamo takvu osobu u klubu, pogotovo na mestu predsednice. Marija je jako draga žena, mnogo je volim i ostavila je veoma dobar prvi utisak na mene čim smo se upoznale.
Rekla si da ti je želja da jednog dana igraš u inostranstvu. Postoji li konkretna liga ili klub gde bi volela da odeš – Španija, Italija, Nemačka?
– Mislim da bi svako od nas voleo da završi u Barseloni jednog dana, ali pre toga bih volela da imam iskustvo u Ligi šampiona i odem u klub s kojim bih igrala to takmičenje. Nemam neku konkretnu državu ili ligu, bitno mi je samo učešće u Ligi šampiona.
PROČITAJTE JOŠ: SPEKTAKL U NOVOM SADU: Vojvodina vodila 2:0, Zvezda izborila remi!
Da li smatraš da je Vojvodina napravila takvu ekipu da sledeće godine možete igrati kvalifikacije?
– Naravno, mislim da svaka ekipa koja to stvarno želi može to i da postigne.
Gde vidiš sebe za pet godina, a gde si bila pre pet godina? Hajde da napravimo tu paralelu.
– Pre pet godina sam počela da igram fudbal, tako da se pre pet godina vidim na svojim prvim treninzima. A za pet godina se najiskrenije nadam da ću biti u inostranstvu i igrati Ligu šampiona.
Da li sanjaš o tome da jednog dana budeš standardna reprezentativka?
– Naravno da sanjam o tome. Otkad sam počela da igram fudbal i malo ušla u sve to, želela sam da igram za reprezentaciju i naravno da bih volela da postanem njen standardan igrač.
Koji je tvoj najveći cilj trenutno koji još uvek nisi ostvarila?
– Pre svega bih volela da napredujem ovde i budem što bolji igrač. Trenutni ciljevi su mi da ispravim greške koje sama uočavam, kao i one na koje mi ukazuje trener, da doprinesem ekipi i da im zaista budem pojačanje kakvo očekuju.
Koja je tvoja najveća žrtva koju si do sada podnela zbog fudbala? Sa 16 godina si morala da odeš iz rodnog Leskovca u Bačku Topolu zbog karijere.
– Nije mi bio toliki problem da odem iz svog grada iako je daleko, već mi je veći problem predstavljalo sopstveno razmišljanje i mentalno stanje u tom trenutku.
Da li si se nečega plašila?
– Više sam brinula o tome kako će me ljudi tamo prihvatiti i kakvo će mišljenje imati o meni. Igračice ne bi trebalo da se obaziru na mišljenja drugih jer to stvarno može da šteti mentalnom zdravlju.
Kada bi mogla da se vratiš na svoj prvi trening na koji si otišla samo da budeš podrška drugarici, šta bi rekla toj devojčici?
– Rekla bih joj da samo radi ono što je zamislila i da će sve biti u redu.
PROČITAJTE JOŠ: TEODORA TRIVIĆ ZA SPORTISSIMO: Prenosi na Areni sport mogu mnogo da doprinesu ženskom fudbalu!
Šta bi poručila devojčicama koje danas žele da počnu da treniraju fudbal?
– Uvek sam za sport i fizičku aktivnost, bilo da je u pitanju fudbal, odbojka ili bilo šta drugo. A što se fudbala tiče, poručila bih im da samo prate svoje snove, da ne dozvole da im bilo ko ulazi u glavu negativnim komentarima, da slušaju sebe i ono što misle da je ispravno, da ne daju na sebe i da grizu sto posto do kraja.
Da li se slažeš sa tim da ti je gimnastika pomogla da se izgradiš u fudbalerku kakva si danas?
– Naravno, mislim da je veliki deo došao iz gimnastike jer ne bih mogla da radim neke stvari koje radim sada da nisam išla na nju. Gimnastika je odličan uvodni sport za decu, bez obzira za koji se sport kasnije opredele.
Jednog dana kada budeš gledala svoju karijeru unazad, po čemu bi volela da te ljudi pamte?
– Volela bih da me pamte po požrtvovanosti i borbenosti. Naravno i kao dobrog igrača, ali pre svega po požrtvovanosti.
Da li si imala nekog idola u fudbalu dok si odrastala?
– Kao mala zapravo nisam gledala fudbal niti sam pratila igrače. Znala sam neke naše reprezentativce, ali jedan igrač koji je na mene ostavio najveći utisak kad sam krenula da igram je Strahinja Pavlović. On igra svim srcem i volela bih da i mene pamte onako kako pamte njega.
I za kraj, šta je Tarin najveći fudbalski san?
– Moj najveći san je da napredujem, da se izgradim kao ličnost i da budem dobra osoba koja može da pomogne svima, kako u fudbalu tako i u životu. Želim da izgradim svoju fudbalsku karijeru, a prvi ciljevi su mi da ispravljam greške, slušam i više obraćam pažnju na to što radim.
Pominješ svoje greške. Koje su to greške koje sama uočavaš?
– Neke greške vidim sama odmah tokom igre, a neke uočim tek kad pogledam snimak utakmice ili mi trener ukaže na njih. Ne volim kad mi trener skrene pažnju jer tada shvatim da sama nisam videla problem. To su, na primer, situacije kada ispadnem u odbrani, ne uđem dobro u duel ili izgubim loptu. Volela bih da poradim na tome da se to ne dešava ili bar da se dešava znatno manje.
PROČITAJTE JOŠ: SPORTISSIMO INTERVJU – SANDRA SREMČEVIĆ: Uvodimo velike promene, a ništa ne bismo mogli bez vas! Imaćemo i četvrtog sudiju! (VIDEO)
BONUS VIDEO
Zabranjeno je kopiranje, reprodukovanje, preuzimanje, prenošenje, objavljivanje i distribuiranje bilo kog dela ili celog teksta, fotografija i videa bez prethodnog izričitog pismenog odobrenja redakcije Sportissimo.rs
Poštovani čitaoci, možete nas pratiti i na: