Док трају осетљиви разговори између Сједињених Америчких Држава и Ирана, питање је да ли дипломатија купује време или само одлаже неизбежан сукоб. У сенци нуклеарног програма, протеста Иранаца због пада друштвеног стандарда и амбиција опозиције и сина бившег шаха, свет већ процењује домет могуће ескалације – од Израела до ширих глобалних односа у које су укључене Русија и Кина.
Ванредни професор Факултета безбедности Владимир Ајзенхамер оцењује да могућност америчког напада на Иран постоји, али да није извесна. Коначна одлука, како истиче, зависиће пре свега од исхода преговора који се воде у Оману, али и од политичких притисака који долазе из Израела, нарочито уочи посете израелског премијера Бенјамина Нетанјахуа Вашингтону.
Према Ајзенхамеровим речима, амерички председник Доналд Трамп налази се између две супротстављене опције. Са једне стране, Иран шаље помирљиве сигнале Сједињеним Државама и показује спремност за разговоре. Са друге стране, Израел инсистира да преговори морају да обухвате и ирански балистички програм, а не само нуклеарно питање.
“Између ова два пола Трамп треба да одлучи каква ће бити његова заливска политика”, додаје Ајзенхамер.
Иако тренутно постоји простор за наставак дијалога, Ајзенхамер упозорава да искуства из блиске прошлости не уливају потпуно поверење. Подсећа да је и прошлог лета деловало да преговори напредују, али је ситуација убрзо ескалирала у сукоб између Израела и Ирана, уз укључивање Сједињених Држава. Тај период, како наводи, показао је да је привидна спремност на компромис била више политичка представа него искрена намера.
“Налазимо се у ситуацији у којој преговори могу успети и спречити ескалацију, али је такође могуће да ситуација врло лако исклизне у праву кризу”, оцењује Ајзенхамер.
Он истиче да су разговори у Оману започети у релативно доброј атмосфери, али без конкретних резултата. Ипак, позитивним знаком сматра то што су Сједињене Америчке Државе прихватиле измештање из Истанбула у Оман, као и озбиљност састава делегација са обе стране.
Са америчке стране учествовали су специјални изасланик САД за Блиски исток Стив Виткоф и Џаред Кушнер, зет председника Доналда Трампа, док је Иран послао високе представнике блиске врху власти и безбедносним структурама, међу којима је био и саветник врховног верског лидера, Али Лариџани.
“Састав преговарачких тимова показује да је реч о тврдим и искусним преговарачима. Џаред Кушнер је познат као неко ко уме да приведе договоре крају, док је Стив Виткоф тврд према Ирану, али не заговара војну интервенцију. Са иранске стране у Оману је био министар спољних послова, а убрзо је стигао и Али Лариџани, човек веома близак круговима Револуционарне гарде, саветник врховног вође Алија Хамнеија и генерални секретар Савета за националну безбедност. То јасно говори о озбиљности делегација и начину на који су преговори структурирани”, објашњава Ајзенхамер.
Указује да је управо Али Лариџани током администрације Барака Обаме играо кључну улогу у постизању нуклеарног споразума са Ираном. То, како објашњава, шаље јасну поруку да су обе стране спремне за преговоре, али и да не одустају од својих тврдих позиција, па је и даље могуће постићи договор.
Ајзенхамер подсећа да је Али Лариџани и током администрације Барака Обаме имао значајну улогу у постизању нуклеарног споразума са Ираном, што указује на континуитет и озбиљност иранског приступа.
Према његовим речима, избор преговарача са обе стране показује да постоји спремност за дијалог, али и истрајавање на чврстим позицијама, због чега простор за договор и даље постоји.
Ајзенхамер оцењује да су и преговори и ескалација подједнако могући сценарији, те да ће наредни потези кључних актера одредити да ли ће доћи до компромиса или до нове кризе.
Пеовић: Амерички напад на Иран не би био изненађење
Истраживач-сарадник Института за европске студије Србољуб Пеовић објашњава да је избор Омана као места преговора важан пре свега због иранске жеље да се избегне укључивање трећих страна.
Према његовим речима, Иран настоји да избегне формат преговора у којем би посредници, попут Турске или других регионалних актера, могли да делују као полуга утицаја Сједињених Држава.
“Жеља Ирана је да нема овакве треће стране која би могла да служи као полуга Сједињеним Државама и да се пре свега избегне посредовање Турске. Иако Техеран има коректне односе са Анкаром, не жели трећу страну која би могла да утиче на ток и исход разговора, због чега је Оман прихватљивија и неутралнија опција”, истиче Пеовић.
Говорећи о могућности америчког напада на Иран, Пеовић оцењује да такав сценарио не би био изненађење, јер ниједна страна не одустаје од својих кључних позиција. Иран је, како каже, спреман да преговара о нуклеарном програму и евентуалном повратку на ниво обогаћивања уранијума од 3,67 одсто, али не и о балистичком програму који Техеран сматра основом своје стратегије одвраћања, нити о подршци парадржавним структурама као што су Хезболах и Хути.
Са друге стране, управо на тим питањима инсистирају Сједињене Државе, што отвара дилему да ли би евентуални споразум који их изостави био прихватљив за Израел, који балистички програм Ирана и деловање ових група доживљава као директну безбедносну претњу.
Осврћући се на протесте у Ирану, Пеовић сматра да они више не представљају релевантан фактор у америчкој политици према Техерану. Протести су, како наводи, брзо угушени, а демонстранти су се нашли између избора између сопственог режима и спољних актера попут Сједињених Држава и Израела.
“Велики је проблем за демонстранте што су стављени на избор између са једне стране режима власти и са друге стране између Сједињених Држава и Израела, који су у Ирану омражени”, наглашава Пеовић.
Радић: Могућа интервенција САД у Иран – ограничена, прецизна и са јасним циљевима
Војни аналитичар Александар Радић оцењује да су Сједињене Америчке Државе и њихови савезници у овом тренутку у потпуности припремљени за евентуалну војну операцију против Ирана. Она би, уколико до ње дође, била временски ограничена и усмерена на пажљиво одабране циљеве.
Према његовим речима, распоређени ресурси на терену указују на способност за брзу и контролисану интервенцију, а не на дуготрајни рат.
Радић истиче да су америчке базе у заливским земљама значајно ојачане, посебно у сегменту противваздушне и противракетне одбране, као и да су кључну улогу добиле базе у Јордану и нова инфраструктура у Саудијској Арабији, ближе Црвеном мору. У региону се, како наводи, налази и борбена група носача авиона “Абрахам Линколн”, док свакодневно пристижу додатна појачања, укључујући специјализоване авионе за електронско извиђање и ометање, као и стратешке бомбардере.
Према Радићевој оцени, анализа кретања војних средстава последњих недеља указује на припреме за операцију већих размера, али са јасно ограниченим трајањем и обимом. Он наглашава да Сједињене Државе, имајући у виду искуства из Ирака и Авганистана, нису у позицији нити имају интерес да уђу у дуготрајан рат без јасне политичке визије и дефинисаног крајњег циља.
Говорећи о могућим циљевима удара, Радић сматра да би се евентуална интервенција могла ослонити на прошлогодишњи модел израелских напада на Иран – прецизне ударе на објекте повезане са нуклеарним програмом, пре свега ради политичког оправдања операције пред међународном јавношћу. Он додаје да је Иран свестан таквог сценарија и да већ предузима мере заштите инфраструктуре.
Међутим, Радић упозорава да би далеко озбиљнији сигнал била евентуална дејства усмерена на конкретне личности из врха иранског војног и политичког система. Подсећа да је Израел у претходним операцијама за кратко време елиминисао 30 високих иранских генерала, што указује на модел који би могао да се понови. У том контексту, истиче да би такви удари указивали на много шири политички циљ – промену власти у Ирану.
Осврћући се на поређење са ратом у Украјини, Радић наглашава да би евентуална акција против Ирана, са војно-стручног становишта, представљала инвазију, али без употребе копнених снага. За разлику од руског приступа у Украјини, сценарио на Блиском истоку подразумевао би дејства из ваздушног простора, са великих дистанци, у условима у којима је иранска противваздушна одбрана већ знатно ослабљена.
Према његовим речима, управо та околност даје нападачкој страни значајну маневарску предност и могућност да операцију спроведе уз минималне губитке. Кључно питање, међутим, остаје избор циљева.