Народна Република Кина, држава која има највећу популацију на свету и последњих деценија, поред људских, поседује и велике финансијске ресурсе, до сада је успела само једном да се пласира на Светско првенство у фудбалу 2002. године.
Када се зна да је суседна Јужна Кореја практично редовни учесник те спортске феште са 12 наступа, да Јапан, који се појављује по осми пут, последњих година побеђује најјаче светске репрезентације, па чак и да мала, сиромашна и изолована Северна Кореја иза себе има два наступа на највећој фудбалској смотри, поставља се питање како је могуће да НР Кина не може да се пласира међу најбоље ни сада када је оквир проширен на 48 учесница.
Питање о томе зашто њихова репрезентација не може да се пробије кроз квалификације најчешће постављају сами Кинези и оно је ових дана у жижи интересовања можда више него икада – управо стога што је број земаља које се такмиче на северномеричком континенту повећан за трећину и досегао историјски максимум од чак 48.
Боли то да су на том такмичењу место избориле и тако мале земље и региони, за које огромни део кинеске популације никада није чуо, као што су Зеленортска Острва и Курасао.
Пуно улагања, мало резултата
Наиме, Кина је прву рунду квалификација за СП 2026. у Канади, Мексику и САД завршила као друга од четири репрезентације иза Републике Кореје, али је у другој рунди, у групи коју је чинило шест националних тимова, заузела тек пето место са само три победе и чак седам пораза – она је заостала не само за у азијском региону традиционално јаким Јапаном, Аустралијом и Саудијском Арабијом, већ и слабашном Индонезијом.
Пре десет лета кинеска влада је формулисала план огромног, систематског улагања у фудбал. Иза њега је својим ауторитетом стао лично и председник Си Ђинпинг. Идеја је била да се кроз проширење клупске инфраструктуре, образовне и играчке базе (отварање школа, академија и кампова) најпре остваре пласмани на светско првенство, затим, изгради мрежа врхунских стадиона и организује тај велики догађај. Коначно, по том амбициозном плану, Кина би, до 2050. требало и да освоји турнир.
Велики новац је убризгаван у кинески фудбал и у њему су се нашли познати светски играчи – неки од њих пред пензију, попут Дидијеа Дрогбе и Николаса Ањелке, а неки, попут Бразилаца Оскара, Хулка и Паулиња, Аргентинца Карлоса Тевеза или Белгијанца Маруана Фелаинија, још увек у пуној снази.
Своје знање и искуство кинеским фудбалерима почели су да преносе светске тренерске звезде, освајачи највећих трофеја клупског и репрезентативног фудбала и гуруи, попут Фабија Капела, Луиза Фелипеа Сколарија, Марћела Липија, Свена Горана Ериксона или Мануела Пелегринија. Свој допринос дали су и истакнути тренери са југословенских простора попут Мирослава Ћире Блажевића или Драгана Стојковића Пиксија.
Но, ни те инфузије стратешке мудрости, као ни присуство бразилских и других виртуоза на трави, за сада нису подигли кинески фудбал до те мере да може да преброди азијске квалификације за СП.
То је покренуло низ питања и преиспитивања, која се углавном своде на једно: како то да Кина која убире прегршт медаља на сваким летњим олимпијским играма не само да није у стању да се устали на светским фудбалским првенствима, макар то значило и испадање у групној фази такмичења, него (у последњих четврт века) не може ни колико да се једном нађе на смотри најбољих?
Сложени узроци
Разлози су бројни: културолошки, друштвени и економски.
Најпре, ваља елиминисати онај наводни, политички, који понекад подмећу британски и други западни медији – да Кина не може да се пласира на светско првенство јер је то једнопартијска недемократска држава у којој се гуше личне слободе и израз људи. Јер, да су политичко уређење и постојање или одсуство вишепартијских избора фактори који одређују успешност у фудбалу, Совјетски Савез и Чехословачка никада не би били шампиони Европе, нити би СФРЈ досегла финале два пута, те узела пет олимпијских медаља.
Као и други, Кинези имају своју традицију, навике и склоности. Они сами за себе кажу да су добри у спортовима у којима постоји мрежа, односно, у којима су такмичари одвојени од противника, док им слабо иду оне дисциплине у којима постоји непосредни контакт, као што је, између осталих, и фудбал.
И у томе, заиста, има доста истине, не само зато што они деценијама доминирају у свом националном спорту стоном тенису, већ и зато што су светски лидери у бадминтону и врло солидни у одбојци. Захваљујући Ли На, освајачици два грен слема раних 2010-их у појединачној конкуренцији и неколико дубл играчица, Кина је остварила успех и у „белом спорту“. Такође, Кинези од давнина негују акробатику, па су успешни и у спортској и ритмичкој гимнастици или скоковима у воду.
Затим, ту су друштвене околности и историја. Кини је седамдесетих претила масовна глад и друштво није било у стању да прехрани растућу популацију, те је, да би се спречили друштвени потреси, на крају те деценије уведена политика једног детета, која је трајала читавих 35 година.
И мада је она породицама на селу допуштала да, у настојању да добију сина како би имали мушку руку за пољске и друге радове, добију и друго дете, они који су били настањени у градовима морали су да се уздрже од већег порода ако нису желели да се суоче с оштрим новчаним казнама или последицама по каријеру.
Пуно родитеља с једним дететом у тим условима, дакле, преферирало је да свог јединца пошаље у школу и од њега тражи академски успех који би водио сигурном запослењу, него да га да на озбиљно бављење фудбалом, где ризикује да због повреде или жестоке конкуренције доживи неуспех и истовремено пропусти школско образовање.
Данас у Кини влада врло оштра конкуренција за упис у жељене школе и факултете, па деца у тој земљи јако пуно времена троше на припрему за пријемне испите. Друштво наглашава потребу за учењем и успехом у образовању, те пуно кинеске деце напушта бављење спортом у 12 или 13 години, у узрасту када се оно другде у свету интензивира, да би се посветила припреми за испите.
Кинеска деца су вредна и радна и, слично другим источноазијским културама, склонија доброј дисциплини него сналажењу и импровизацији, због чега, сматрају поједини културолози, боље савлађују дисциплине које (више) захтевају репетицију, упорност и увежбаност, попут гимнастике, пливања и борилачких вештина, него оне које (више) захтевају креативност и машту, попут тимских, комбинаторних спортова.
Такође, економски гледано, за кинеску децу која прижељкују бављење спортом, извеснији и мање стресан пут од фудбала је тренирање мање познатих и практикованих спортова, јер држава, жељна престижа на међународној (олимпијској) сцени, за такве релативно запостављене дисциплине нуди стипендије и друге стимулусе.
То све, сматрају социолози, објашњава зашто Кина жање медаље на олимпијским играма, где је редовно међу три најуспешније државе света, док још увек не постиже одговарајуће успехе у „лепој игри“.
Банкрот који је урушио кинески фудбал
И, коначно, економија није само микроекономија домаћинства или породице, већ и макроекономија државе или читавог индустријског сектора.
Ту долазимо до чињенице да је најкрупнији спонзор кинеског фудбала последњих година била мега компанија „Евергранде“, највеће кинеско предузеће из области грађевинарства и трговине некретнинама, које је након пуцања мехура на тржишту непокретности 2022. доживело катастрофалан банкрот.
“Евергранде” је био спонзорисао најуспешнији фудбалски клуб у земљи Гвангџоу, успоставио највећу академију фудбала на свету у чијем саставу се налази педесет терена и подизао и планирао више велелепних стадиона.
У банкрот га је отерала сопствена похлепа и преагресивна стратегија развоја и раста. „Евергранде“ је, наиме, непрекидно изнова позајмљивао новац од стотина повереника и њиме финансирао огромна нова градилишта, не чекајући да некретнине на којима је почео рад буду завршене и продате.
Тако, када је влада одлучила да обузда прегревање тржишта некретнина, које је станове учинило недоступним средњој класи и робом за тржишну спекулацију богатих угрозивши саме основе социјалистичког друштва, те цене наједном пале за тридесетак одсто, „Евергранде“ је изненада постао несолвентан, презадужени губиташ.
Стадиони, фудбалска академија и трофејни клуб постали су колатерална жртва тог тешког економског краха од неколико стотина милијарди долара.
Сам ФК Гвангџоу Евергранде, осмоструки кинески и двоструки азијски шампион, због неисплећених дугова искључен је из кинеских професионалних лига, да би се, потом, почетком 2025. у потпуности распао.
Свеприсутна корупција
Ваља поменути још један, врло важан друштвено-економски фактор – корупцију, односно негативну селекцију.
У Кини се често може чути о томе како на испитима у фудбалским школама и пробама у клубовима пролазе они који су „подмазали“ руке тренера и напунили џепове клупских функционера.
Наравно, том утиску доста доприноси велика афера из 2022. године у којој је бивши селектор кинеске репрезентације Ли Тие био оптужен за давање и примање мита док је био на дужности шефа стручног штаба репрезентације од 2019. до 2021.
Ли је злоупотребио своју функцију да наплати улазак играча у национални тим, користио је свој утицај да изнуди од клубова потписивање уговора са одређеним играчима и чак учествовао у намештању резултата утакмица.
Он је, све у свему, незаконито приходовао еквивалент од око седам милиона америчких долара. За те грехе у децембру прошле године у провинцији Хубеј му је изречена двадесетогодишња казна затвора.
Лијев случај потом је покренуо лавину истрага против корупције у кинеском фудбалу. Оштрица правде пала је на више десетина особа – доживотну забрану бављењем тим спортом добиле су још 72 особе, а чак 13 клубова је кажњено одузимањем бодова и новчаним глобама због намештања резултата.
Штавише, и председник Фудбалског савеза Кине Чен Шујуан смештен је иза решетака и то доживотно, јер је нелегално инкасирао укупно око 11 милиона долара.
Корупција у селекцији играча и лоша репутација лиге, вероватно су и неки од крупних разлога зашто Кина још увек нема довољно фудбалера на каљењу у јаким европским лигама, што је такође један од предуслова за успех у репрезентативним окршајима.
У бољу будућност
Ти потреси и системска негативна селекција, несумњиво, су удаљили кинеску репрезентацију од светског првенства у Северној Америци, а, врло могуће, и од неких ранијих.
Поменути културолошки детаљи и друштвене и економске околности створили су у Кини фудбалску чорбу која ври, и у којој је до сада било тешко применити неки одређени рецепт успеха када је у питању пласман у завршницу важних такмичења.
Одлучна акција власти била је неопходна за сузбијање намештања резултата и мита и успостављање праведног система селекције и такмичења.
Мада је главна преокупација кинеског фудбала последњих година била борба с корупцијом, а пласмани на светско првенство изостали, и фудбалске ловорике ће, вероватно, као и све друго у савременој Кини, доћи с временом.