Светислав Пешић је и даље једини активан тренер који је као играч и као тренер био шампион Европе и једини селектор који је са две различите репрезентације освајао Европско првенство.
У Немачкој га многи сматрају најзаслужнијим за успон кошарке у тој земљи, док га у Србији памте као последњег који је репрезентацији донео златну медаљу.
Мало је тренера који су толико пута били успешни стварајући од нуле. За њега није било пречице до успеха, сматрао је да се из пораза само учи и да никада не треба изгубити поверење у свој систем игре. Једна од највећих одлика била му је то што је знао како да приђе играчима и из њих извуче оно најбоље.
Када је преузео Бајерн из Минхена у децембру прошле године, сигурно је било оних који су се запитали до када ће популарни Кари трајати. Он је са 76 година и даље имао шта да понуди европској кошарци.
Ипак, три месеца касније најавио је одлазак у пензију, јер више не планира да буде главни тренер, док ће у кошарци можда остати на неки други начин.
Каријера Светислава Пешића представља један од најрепрезентативнијих примера дуговечности и континуитета успеха у европској кошарци, али и ретку комбинацију играчког и тренерског врхунца.
Каријев кошаркашки пут
Рођен 28. августа 1949. године у Новом Саду, Пешић је детињство и младост провео у Пироту, где је начинио прве кошаркашке кораке. Играчку каријеру започео је средином шездесетих, да би потом наступао за Партизан и Босну. Управо са сарајевским клубом остварио је највећи успех као играч – освајање Купа европских шампиона 1979. године, уз претходне домаће трофеје.
Већ тада су постављени темељи филозофије која ће касније дефинисати његов рад – дисциплина, тактичка прецизност. Четири деценије касније, Пешић иза себе има десетине трофеја и статус једног од најутицајнијих тренера у историји европске кошарке.
По завршетку играчке каријере, почетком осамдесетих, започео је тренерски пут. Већ на почетку рада у Босни освојио је титулу првака Југославије, а потом се посветио раду са млађим селекцијама, где је створио генерацију која ће обележити европску и светску кошарку.
Један селектор, две репрезентације, злато
Као млад тренер са Југославијом је био шампион Европе с кадетима (Гмунден 1985) и јуниорима (Русе 1986). Чувена је његова реченица: “Млад играч је као трска, брзо расте, али се још брже сломи”.
Врхунац Пешићевог развојног циклуса пре одласка у Немачку, догодио се на Светском првенству за јуниоре у италијанском Бормију, где је селекција тадашње Југославија доминирала и освојила титулу првака света. У тиму, који су назвали “Бели Харлем”, тада су били голобради Александар Ђорђевић, Тони Кукоч, Дино Рађа, Владе Дивац.
Кошаркаши пут га је затим одвео на запад у Немачку где ће провести безмало више од једне деценије. Преузео је место селектора немачке репрезентације и 1993, у последњој години на клупи “панцера” освојио је Европско првенство – спортски успех који до тада није забележен у тој држави.
У немачком контексту, његов значај превазилази трофеје. Пешић се често означава као кључна фигура у развоју модерне кошарке у тој земљи, јер је поставио стандарде који су касније омогућили континуитет резултата и стварање конкурентне репрезентације на светској сцени.
После епизода у Алби и Келну, где се наосвајао трофеја, 2001. године преузима селекцију СР Југославије и понавља успех као са Немачком. Освајањем Евробаскета постао је и до данашњег дана остао једини тренер који је то учинио са две различите репрезентације.
Врхунац репрезентативне каријере остварио је на Светском првенству 2002. године у Индијанополису где је селекцију СР Југославије одвео до светског трона победивши Американце у полуфиналу. Уједно, Срби га и даље памте као последњег селектора који је Србији донео златну медаљу.
Оно што додатно издваја Пешића јесте чињеница да припада уском кругу људи који су европски шампиони били и као играчи и као тренери – са сарајевском Босном 1979. и касније са Барселоном 2003. године.
Од 2010. године водио је Црвену звезду, Валенсију, Бајерн Минхен и поново Барселону, да би селекторску каријеру заокружио јоп једном врућом столицом на клупи Србије.
Много критика, али две медаље
Када је 2021. године после великог неуспеха Србије у квалификацијама за Олимпијске игре преузео селекцију, Пешић је сваки пут исто говорио – увести ред, дисциплину и вратити поврење у репрезентацију.
Није успео на првом великом такмичењу да оствари озбиљнији резултат, јер је у осмини финала Евробаскета 2022. поражен од Италије, а три године касније у истој фази такмичења избацила га је Финска.
У међувремену 2023. на Светском првенству у Манили са “орловима” од којих је јавност имала никад мања очекивања у последњој деценији, успео је да стигне надомак злата, али је у финалу поражен од “своје” Немачке.
Већ наредне године на Олимпијским играма у Паризу био је протагониста по многима једног од најбољих мечева у историји репрезентација између Србије и САД-а. На коленима су били Американци, који су послали оно најбоље што имају на Игре, али су на крају најситнији детаљи пресудили и променљив судијски критеријум. Након тога, “орлови” су освојили бронзу и реванширали се Немцима за пораз у Манили.
Четири године – две медаље и једна утакмица која је показала да Србија може да стоји раме уз раме са легендарним Американцима. Да ли је то мало? Време ће дати одговор, али једно је сигурно – Пешић је био једини који је имао храбрости, воље и способности да пре пет година крене да плови немирним кошаркашким морем Србије.
Једном приликом је рекао: “Живот захтева упорност и истрајност” – он је то доказао у претходних пола века, а његова величина не огледа се у искључиво у трофејима, већ у кошаркашком наслеђу које је оставио ван терена.