Za njeno ime ni veštačka inteligencija ne zna, misli da je lapsus. Dobila ga je ludim spletom okolnosti, svekrva joj je predlagala da ga promeni, a toliko je nesvakidašnje da su ga matičari pogrešno upisali kad je drugo dete rodila. A ona – ona ga ne da ni za šta na svetu. Upoznajte kako već 71 godinu sa svojim neobičnim imenom živi Ćiprica Živković.
Ćiprica Živković, žena neobičnog imena Foto: Privatna Arhiva
Teta Ćipricu znam godinama. Još otkad sam postala leskovačka snajka. Mislila sam da je ovoj ženi iz komšiluka to nadimak, neki turcizam ili šta već dole južnjačko, toliko strano kraju u kom sam rođena i odrasla. Sve dok minulog Vaskrsa, što je ovde običaj, nismo išli na groblje da zapalimo sveće. Kreneš redom, od najrođenijih pa do komšija, dragih poznanika… I tako do čika Pere. Kad tamo, naravno, na spomeniku upisana i supruga, koja je još živa. Ćiprica!
– Zar joj je ovo pravo ime – čudu se ne mogoh načuditi, što bi se reklo.
I pravac kod teta Ćiprice. Sa osmehom me dočekuje.
– Ko me ne zna, kad čuje, uvek krene s tim odakle je, šta znači. Ma nisu sigurni ni da li su dobro čuli i koje je prvo slovo. Kad vadim ličnu kartu ili idem kod nekog novog lekara, to je obavezno. Te uvek ponavljam. I na kraju, kad više nemam kud, posebno da mi ne bi pogrešno upisali ime, krenem: “Ć kao ćurka”. Jedino ta reč mi pada na pamet na Ć – smejemo se zajedno.
A kad su te 1955. Ivanovići iz vranjskog sela Studena dobili ćerku, znalo se šta im je činiti i šta je red. Deda s komšijom put pod noge i u Mijovce. Kumove da pitaju za ime.
– Nije to bilo ko sad da roditelji biraju imena, nego kum koje ime ti da, to ti je. Ode deda, i ko po običaju na papirić im kumovi napišu ime. Ima sigurno sat vremena peške od Mijovca do Studene, pa se da se ne bi zaboravilo i do kuće stiglo neko drugo – priča teta Ćiprica.
Što je sigurno, sigurno je. Kakvi su običaji u Srba, valja i nazdraviti, pa ko će misliti da li će ime zaboraviti. I tako ovi naši namernici negde na pola puta reše da se odmore.
– Nose ime, al’ ne znaju kakvo je, radoznali. Kad sedoše, izvadiše papir. Nisu znali ni da pročitaju! Šta je sad ovo?! Nekako pročitaju, pa donesu kući. Pa jeste Ćiprica. Čuj Ćiprica! Nikad čuli. I nemaju kud – kuma rekla, biće Ćiprica – veli.
Usudili su se Ivanovići nekad kasnije i da pitaju kumu – otkud to.
– Ranije, kad su bile svadbe u selu, dođu žene da pomažu, kuvaju… I među njima bila i moja mlada kuma, a bila i neka baba koju je tamo srela, nije joj ništa, nisu se ni znale. Tu se one sprijateljile i baba među ženama kaže: “Ajde, koja prva bude kuma, moje ime da da detetu. Da bude zdravo i jako ko ja.” Baba htela da neko nasledi njeno ime i ostavila taj amanet – priča teta Ćiprica, koja dobi ime žene rođene još u 19. veku.
Otac priznao sina sa 82 godine
Imala je ova familija još neobičnih stvari, pa i to da je otac sina priznao tek u osamdesetim godinama života!
– Tata se oženio sa 17 godina i kad je otišao u vojsku, rodio se moj brat, u selu, naravno. Nije bilo tad ko sad da se rodiš u bolnici i sve ti tamo završe. I kad je upisivano ime, trebalo je i tata da se potpiše, ali nije bio tu, a niko ga nikad nije ni zvao… Dođe vreme da brat ide u penziju, kad ispade u nekim papirima da je Jovanović, što je mamino prezime, a ne Ivanović, kako smo svi po tati. Ispade tako da je vanbračno dete. Sreća, tata živ, a tada je bila i mama, pa je tata sa 82 godine priznao sina od 65. Cirkus, smejanje. Kad su sve završili, kaže brat: “Sad tata da vodiš u kafanu, dobio si sina!”
Nije, veli, imala nikakvih problema.
– Moji su se s vremenom navikli. A šta sam ja znala, otkad sam se rodila, sam s njim, nije mi bilo neobično. I nikad mi nije smetalo, niti me je ko zadirkivao. Obično su me zvali Ćira – sleže ramenima žena, koja je na prvu “prepreku” naišla kad joj je vakat bio da se udaje:
– Još dok sam se zabavljala s Perom, svekrva će: “Čudno ime. Ma zameni ti to”, a ja ću: “Ne, to je moje ime, 19 godina ga nosim, sad da ga menjam, ne dolazi u obzir.” Sve je ona to kroz šalu govorila, a možda je i ozbiljno mislila, otkud znam. Ali nisam se dala.
I rodi Ćiprica dva sina. Ali kad joj je svekar prijavljivao mlađeg Jocu, pogrešno upisaše ime majke.
– Godinama je tako stajalo u izvodu iz matične knjige rođenih, i venčali smo se Joca i ja a da niko nije primetio. Tek u radnoj knjižici je video da mu je majka Ćuprica. I krenem od vrata do vrata da promenimo to jedno slovo, da nam izdaju novi izvod gde piše Ćiprica. Mesecima je trajalo. Slali su me tamo-vamo dok se jedna žena nije sažalila na moj stomak do zuba, pošalje me gde treba i to rešim malo pred porođaj – smeje se snajka Tanja, kojoj presede svekrvino ime.
Snaja i svekrva – Tanja i Ćiprica Foto: Privatna Arhiva
Koje još nigde nisu srele.
– Osim te babe, koja je umrla davno, nikog ne znam ko se ovako zove. Jedino postoji Ulica Ćipre Stankovića u Vranju, ali ne znam ni ko je on bio – reći će teta Ćiprica, ispostaviće se za komunističkog prvaka iz kraja ubijenog 1942.
Ako ime Ćiprica guglate, nećete ga naći, ne bar na srpskom. Veštačka inteligencija veli da je možda lapsus, može biti sleng… mada Tanja negde nađe i da je možda izvedeno od imena Ćirilo.
– Jedna Makedonka mi na zubnom pre pet-šest godina reče da ima kod njih takvog imena, ali da je grčkog porekla – veli Ćiprica, koja ne ostavi amanet ko ona nepoznata baba. Sve četiri unuke joj imaju savremena i znana imena…
Zabranjeno preuzimanje dela ili čitavog teksta i/ili foto/videa, bez navođenja i linkovanja izvora i autora, a u skladu sa odredbama WMG uslova korišćenja i Zakonom o javnom informisanju i medijima.