Помоћник директора Института за нуклеарне науке “Винча” Предраг Шкобаљ каже да су проблеми у Европи озбиљни, али да Србија за сада има стабилно снабдевање електричном енергијом захваљујући термокапацитетима на угаљ.
“У овом тренутку Републику Србију спасавају наши термокапацитети на угаљ”, наводи Шкобаљ.
Према његовим речима, Србија из угља производи између 65 и 70 одсто електричне енергије, док остатак углавном долази из хидропотенцијала.
Ниски водостаји смањили производњу хидроелектрана
Управо је производња из хидроелектрана тренутно под великим притиском због изузетно ниских водостаја.
Хидролошка ситуација, оцењује Шкобаљ, веома је лоша, што се директно одражава на производњу хидроелектрана.
Посебно је погођен Ђердап, где је производња, према његовој процени, тренутно свега око 20 одсто расположивог капацитета.
“На Ђердапу је производња тренутно можда на 20 одсто капацитета, али наш термосектор ради, тако да за сада можемо да будемо сигурни и стабилни”, каже Шкобаљ.
Та ситуација, међутим, показује и слабост ослањања на ограничен број великих извора. Док термоелектране тренутно надокнађују мању производњу из хидроелектрана, дугорочно се мора тражити шири и отпорнији енергетски систем.
Решење је у комбинацији више извора
Ипак, ослањање на постојеће термокапацитете није дугорочно решење. Шкобаљ подсећа да су резерве угља ограничене и да ће Србија морати да мења структуру производње електричне енергије.
“Најбоље решење је енергетски микс. То је неки пут којим треба да иде и Република Србија”, указује он.
Тај енергетски микс, према његовим речима, требало би да обухвати нуклеарну енергију, обновљиве изворе и системе за складиштење електричне енергије.
Посебно место у том систему имају реверзибилне хидроелектране, које могу да складиште енергију и обезбеде додатну производњу када је то потребно.
Међу најважнијим пројектима издваја Бистрицу, чија би оперативна изградња, према његовим речима, требало да почне 2027. године, као и планирани пројекат Ђердап 3.
За Србију би реверзибилне хидроелектране могле да буду посебно значајне са све већим уделом сунца и ветра у производњи. Када обновљиви извори производе више струје него што је потребно, вишак може да се искористи за складиштење, док се енергија касније враћа у систем када производња из сунца и ветра падне.
“Неопходан је енергетски микс да бисмо у будућности били сигурни и стабилни”, поручује Шкобаљ.
Нуклеарна енергија поново на столу
Један од потенцијално најзначајнијих елемената будућег енергетског система могла би да буде нуклеарна енергија.
Србија је 2024. године укинула мораторијум на изградњу нуклеарних електрана, а Шкобаљ очекује да би средином 2027. могла да буде донета одлука о томе да ли ће земља ући у нуклеарни програм у мирнодопске сврхе.
“Кренули смо тим путем. Очекујемо средином 2027. да би било логично да се донесе одлука да ли улазимо у нуклеарни програм у мирнодопске сврхе или не”, наводи он.
Уколико Србија донесе такву одлуку, Институт “Винча” би, према Шкобаљевој оцени, могао да има значајну улогу у развоју нуклеарног програма.
Он очекује да би Србија у наредних петнаестак година могла да има знатно другачију енергетску слику — са реверзибилном хидроелектраном Бистрица, нуклеарним капацитетом и већим уделом обновљивих извора.
Летња потрошња све више личи на зимску
Поред производње, проблем представља и раст потрошње електричне енергије.
Све већа употреба клима-уређаја током врелих летњих дана доводи до значајног раста потрошње, па се летњи пикови све више приближавају нивоима карактеристичним за зиму.
“Погледајте сада, клима-уређаји колико раде. Ми досегнемо тај пик потрошње као да је зима”, каже Шкобаљ.
Један од начина да се притисак на електроенергетски систем смањи јесте повећање енергетске ефикасности.
Србија, према његовој оцени, има велики простор за уштеде, посебно у зградарству. Боља изолација, квалитетнија фасадна столарија и енергетски ефикаснији објекти могли би да смање потребу за електричном енергијом и током зиме и током летњих топлотних таласа.
Енергетика се не планира за две или три године
Шкобаљ наглашава да енергетска политика мора да буде заснована на дугорочном планирању. Велики енергетски пројекти захтевају године припреме, изградње и улагања, због чега одлуке донете за период од једне или две године нису довољне.
Србија зато, како истиче, мора истовремено да развија више извора енергије и да смањује зависност од било ког појединачног извора.
“Енергетска безбедност и стабилност земље је на првом месту. Земља која је енергетски зависна, зависна је у сваком другом елементу”, поручује Шкобаљ.
Одговорност државе и грађана
Шкобаљ сматра да грађани рационалном потрошњом могу да допринесу стабилности електроенергетског система, али да је пре свега задатак државе да обезбеди довољне производне капацитете, поуздану преносну мрежу и систем способан да одговори на све веће осцилације у производњи и потрошњи.
Србија се тако тренутно ослања на угаљ како би одржала стабилност система, али дугорочна енергетска сигурност захтева много ширу комбинацију извора — од нуклеарне и хидроенергије до обновљивих извора, складишта и енергетски ефикасније потрошње.
