Мада медијски релативно незапажено у иностранству, 15. августа у говору поводом обележавања годишњице ослобођења Корејског полуострва од јапанског окупатора и завршетка непријатељстава у Азији, јужнокорејски председник Ли Џе Мјунг понудио је свом северном суседу преговоре за успостављање трајног мира, односно, позвао га на заједнички рад у сврху потписивања споразума којим би званично био окончан Корејски рат с почетка педесетих година прошлог века.
Штавише, председник Ли је том приликом изнео и јавно обећање да ће његова земља поштовати друштвено уређење у Северној Кореји и да неће покушавати да је апсорбује у сопствени политичко-економски систем.
Вредно пажње је да се он при том заложио и за разговоре о “практичним начинима за заустављање развоја севернокорејског нуклеарног програма”, као и да је другде говорио о његовом замрзавању и зауздавању, а не о потреби да се Северна Кореја потпуно одрекне нуклеарног оружја, што се све може протумачити као крупан уступак Пјонгјангу.
Његова влада нагласила је и да су редовне годишње војне вежбе са америчком војском, које је требало да се одрже на јужнокорејском тлу од 17. до 27. августа, одбрамбеног карактера.
Такође, релативно незапажено у Европи прошле су и измене у севернокорејском уставу, из којег су почетком ове године избрисане реченице које говоре о томе како се територија државе протеже на цело Корејско полуострво и како она стреми уједињењу тог целог простора. Пошто је Јужна Кореја истовремено дефинисана као непријатељска држава, у Западним медијима та реформа устава је једнозначно схваћена као одлука севернокорејског режима да Југ, уместо као територију с братским народом, окарактерише као потпуно страну државу коју није штета у потпуности уништити.
Међутим, парадоксално, та уставна промена може да се протумачи и као одустајање од амбиције да се Јужна Кореја освоји или припоји, па се у том смислу може сматрати да она, заправо, не затвара врата потписивању формалног споразума о миру.
Трампов хладан туш
Када се, дакле, све наведено има на уму, чини се да се можда полако стварају предуслови за преговоре између две Кореје о постизању трајног мира, те да је Сеул посебно расположен за њихово одржавање.
Међутим, само дан или два након излагања јужнокорејског председника поводом годишњице ослобођења, амерички председник Доналд Трамп изненада је на друштвеним мрежама издао саопштење у којем је јавности ставио до знање да ће заједничка вежба са јужнокорејском армијом “Улћи – штит слободе” бити умањена и упрошћена јер превише кошта и представља “неприкладни и непријатељски сигнал” за Северну Кореју.
Притом, он није пропустио да помене да је ту одлуку донео јер је јужнокорејски лидер одбио његов захтев да упути војне бродове у блокаду Персијског залива, где би подржали америчку морнарицу.
Објаву тог садржаја поставио је на друштвену мрежу Трут соушал буквално на дан почетка вежбе, а да, по изјави јужнокорејског министра иностраних послова Чо Хјуна, претходно није обавестио владу у Сеулу дипломатским каналима шта намерава да учини.
Дан након те објаве постало је јасно да амерички председник заправо планира сусрет са својим севернокорејским колегом Ким Џонг Уном, те да је нагла одлука о смањењу обима војне вежбе са јужнокорејским снагама једна врста геста који би требало да вођу Радничке партије Демократске Народне Републике Кореје одобровољи и привуче на преговоре. А до њих, јављају амерички медији, могло би да дође у новембру.
Тако је Трамп практично торпедовао јужнокорејску иницијативу за преговоре о потписивању мира са Пјонгјангом на начин који подсећа на самит НАТО-а у Бриселу 2017. године, на којем је с леђа зграбио и себи с пута уклонио тадашњег црногорског премијера Душка Марковића како би избио у први ред пред камере – односно, он је нагло и грубо истиснуо јужнокорејског председника Лија из првог реда евентуалних будућих преговора са Пјонгјангом који би могли да одреде судбину Јужне Кореје и целог Корејског полуострва.
Који су Трампови мотиви?
У Јужној Кореји се данима спекулише о томе зашто је Трамп то учинио. Део аналитичара сматра релевантним оно што је он сам написао у својој објави у праскозорје војне вежбе у Јужној Кореји – да је то освета влади у Сеулу за то што се усудила да одбије његов захтев за помоћ (која му, како је рекао у свом карактеристичном маниру јаког момка, “није заиста ни била потребна”).
Има, међутим и оних јужнокорејских политиколога који сматрају да је реч о притиску на њихову земљу да што пре изврши обавезе које је узела на себе прошле године током тешких преговора са Трампом и његовим сарадницима – тада је влада у Сеулу под притиском обећала да ће у америчку привреду уложити чак 350 милијарди долара како би заузврат добила ниже царине.
Постоји и тумачење да се Трамп за смањивање обима вежбе и састанак са председником Кимом определио јер му је хитно потребан некакав успех у спољној политици с обзиром на то да је рат против Ирана изузетно непопуларан у САД (и уопште у свету) јер представља подривање светске економије и доприноси урушавању угледа америчке војске и државе.
Шта год да је Трампова мотивација, интересантно је да је влада у Сеулу на његову сурову иницијативу одреаговала стрпљиво и позитивно. Огласили су се кабинет председника Лија и Министарство за уједињење (са Северном Корејом) саопштењима у којима су изразили наду да ће евентуални Трампов састанак са председником Кимом уродити смисленим разговорима и допринети стабилности и миру на Корејском полуострву.
Страховања у Јужној Кореји
Међутим, истина је да, упркос тој ведрој реакцији и добрим жељама, влада у Сеулу страхује од војнополитичке изолације – највећа ноћна мора јужнокорејског врха је могућност или, боље рећи, опасност да би Трамп могао да са севернокорејским лидером испреговара неку врсту сепаратног мира или билатералног споразума о ненападању који би јавности у својој земљи могао да прикаже као велики дипломатски успех и који би искључио Јужну Кореју, односно, оставио је на милост и немилост Пјонгјанга, који поседује завидни нуклеарни арсенал.
На ту помисао Јужнокореанце наводи чињеница да се Трамп током свог првог мандата три пута срео са председником Ким Џонг Уном: у Сингапуру, Вијетнаму и на граници две Кореје, а да у тим преговорима ниједном нису учествовали јужнокорејски представници.
Тиме је Трамп Северној Кореји упутио јасну поруку да је Сеул марионета, а Вашингтон њен луткар, те да шта год Северна Кореја жели да постигне она треба да се обрати њему, а не јужнокорејском врху, чиме је, наравно, потпуно политички изоловао и ослабио владу у Сеулу. И, многи би рекли, грубо је понизио.
Ким Џонг Ун као мајстор за међународне односе
Интересантно је да америчка гласила ових дана пишу да је сам председник Трамп од својих сарадника затражио да организују састанак са севернокорејским лидером Ким Џонг Уном.
Ако је то тачно, онда не би било чудно ако би још увек млади вођа севернокорејске државе оценио да су САД знатно ослабиле, поготово у контексту њихових истрошених резерви муниције и пребацивања војних ефектива из Јужне Кореје и Јапана на Блиски исток, изгубљених војних база у арапским заливским земљама, али и све теже финансијске ситуације у којој се налази америчка држава.
Штавише, он може себи да честита на мајсторској партији шаха коју је одиграо са великим силама. Наиме, пружањем помоћи Русији у људству, наоружању и муницији без икакве задршке и с великом преданошћу, он је својој земљи од Москве прибавио не само економску помоћ у храни и новцу, него и трансфере технологија које су севернокорејској војсци биле неопходне за развој интерконтиненталних балистичких пројектила, ракета за лансирање сателита, подморница, војних бродова, дронова и другог.
Тиме је, пак, привукао пажњу суседне Кине, која се читавих десетак година због непристајања Пјонгјанга да се одрекне нуклеарног оружја држала пасивно и одбијала да га војно и економски одлучно подржи.
Треба, рецимо, подсетити да је председнику Киму, који је, сматра се, у раним четрдесетим годинама живота, прошлог лета током велике прославе осамдесетогодишњице од капитулације Јапана у Пекингу указана част да пред камерама буде у првом реду званица које су се кретале ка тргу Тјенанмен, месту одржавања војне параде, скупа са кинеским председником Си Ђинпингом и руским лидером Владимиром Путином.
Такође, јуна ове године председник Си је, први пут након читавих седам година, посетио Пјонгјанг.
Сада када је, дакле, изашао из међународне изолације коју је због притиска да се одрекне нуклеарног оружја више година трпео и од традиционалних савезника Русије и Кине, сада када је комплетирао импресивну гаму нуклеарног и ракетног наоружања свих домета и типова, ојачао економију и армију кроз продубљивање односа са Москвом, те заинтересовао Пекинг за обнављање билатералних веза и инвестиције, председник Ким може да опуштено и самоуверено дочека преговоре са америчким колегом Трампом.
Јер, његова влада, па и цела држава, са Русијом и Кином уз себе, могу да преживе и остваре економски и технолошки напредак и без Запада.
А ти преговори би му могли донети оно што највише прижељкује – америчке безбедносне гаранције и ублажавање економских санкција САД, а, у Сеулу страхују, можда и признање права на поседовање нуклеарног оружја .
Осетније смиривање ситуације на Корејском полуострву?
Ипак, сигурно је да би било мудро да председник Ким узме у обзир и постојање битног момента у унутрашњој политици САД, где због близине парламентарних избора, озбиљних проблема у Персијском заливу и пада подршке за њега и његову партију, америчком лидеру сада треба неки крупнији продор у спољној политици којим би могао да се похвали пред бирачима
Киму, наравно, на руку иде и то што су парирање Кини и зауздавање њене армије у Азијско-пацифичком региону за САД важнији геополитички циљ, а Тајван и Јужно кинеско море већи приоритети од спутавања Северне Кореје.
Зато постоји одређена нада да би у наредним годинама, за време мандата председника Лија и Трампа, можда могло да дође до осетнијег смањења напетости на Корејском полуострву, укључујући ту и потписивање неког значајног међудржавног споразума.
И док је то неизвесно, нема дилеме да је млади севернокорејски лидер у последњих пар година врло тражена личност међу најмоћнијим светским вођама – то сада потврђује и председник Трамп.
