Stana je prodala jedinu kravu da komšijin sin Milan ode na studije: Selo ju je zvalo ludom, a posle 10 godina desilo se nešto neočekivano ispred njene straćare

Dirljiva priča koja se poslednjih dana masovno deli na društvenim mrežama podsetila je mnoge na to koliko jedan čin dobrote može promeniti nečiji život.

Iako autor nije poznat, poruka koju nosi ostavlja snažan trag.

Društvenim mrežama danima kruži ova dirljiva priča o nesebičnosti, veri u čoveka i dobroti koja se, pre ili kasnije, vrati. Poruka koju nosi mnoge je naterala na razmišljanje. Objavu prenosimo u celosti:

“U selu Donji Gaj, krava šarulja bila je više od životinje za baku Stanu, bila je njena porodica i njeno osiguranje od gladi. Stana je bila udovica, bez dece, koja je živela u maloj, nakrivljenoj kućici na kraju sela, preživljavajući od prodaje sira i mleka. Njen prvi komšija bio je mali Milan, bistar dečak koji je živeo u još većoj bedi sa bolesnim ocem.

Bio čudo od deteta

Milan je bio čudo od deteta, najbolji đak koga je škola ikada imala. Kada je stiglo pismo da je primljen na Medicinski fakultet u Beogradu, celo selo je pričalo o tome, ali uz uzdah: “Šteta, nema on para za to.”

Milan je sedeo na pragu svoje kuće, držeći pismo, dok su mu suze kvasile papir. Znao je da je to kraj njegovih snova, nije imao ni za autobusku kartu, a kamoli za stan i knjige.

Stana je to gledala preko ograde. Nije spavala te noći. Gledala je u šarulju, koja je mirno preživala u štali, i gledala je u Milanov mračni prozor. Ujutru je donela odluku koja je šokirala selo. Odvela je šarulju na stočnu pijacu.

Kada se vratila, nije vodila kravu. U ruci je stezala debelu kovertu. Otišla je pravo kod Milana. “Uzmi ovo,” rekla je, gurnuvši mu novac u ruke. “Ovo je za prvu godinu. Za posle ćeš se snaći, pametan si ti.”

Milan je odbijao, plakao, ljubio joj ruke. “Bako Stano, ne mogu! To je sve što imate! Umrećete od gladi bez krave!” Ali Stana je bila nepokolebljiva: “Ja sam stara, meni malo treba. Ti imaš život pred sobom. Idi i postani doktor.”

Selo ju je proglasilo ludom. “Matofila baba,” govorile su komšinice na česmi, smejući se. “Prodala kravu hraniteljku da bi školovala tuđe dete! Umreće od gladi, a on se nikad neće ni okrenuti.” Svi su joj se rugali. Neki su joj čak govorili u lice: “Šta ti je to trebalo, Stano? Sad prosiš mleko od nas, a onaj tvoj ‘doktor’ sigurno troši pare po kafanama.”

Jela je suvi hleb i koprive

Stana je ćutala i trpela. Jela je suvi hleb i koprive, grejala se na granje koje je skupljala u šumi, ali se nikada nije pokajala. Prolazile su godine. Pisma od Milana su stizala retko, a onda su prestala.

Selo je likovalo. “Rekli smo ti, Stano! Zaboravio te je. Luda ženo.” Stana je ostarila, pogrbila se, a njena kuća je počela da prokišnjava, postajući ruglo sela.

Deset godina kasnije, Stana je bila na izmaku snage. Bolesna, ležala je u hladnoj sobi, čekajući kraj, dok su komšije prolazile pored njene kapije ne okrećući glavu. Tog popodneva, čudna buka je ispunila dolinu. Nije to bio traktor, niti grmljavina. Bio je to zvuk elisa koji je postajao sve jači, tresući prozore i dižući prašinu sa seoskog puta.

Buka je postala zaglušujuća. Seljani su istrčali iz svojih kuća, gledajući u nebo u neverici. Ogroman, beli helikopter sa zlatnim oznakama spuštao se direktno na onu istu livadu gde je nekada pasla Stanina krava šarulja. Vetar od elisa savijao je drveće do zemlje i podizao oblake prašine, terajući komšinice da pokrivaju lica rukama.

Helikopter je sleteo. Vrata su se otvorila i iz njega je izleteo čovek. Nije nosio lekarsku uniformu, već skupo, sivo odelo, ali je trčao kao da mu život zavisi od toga. Preskočio je ogradu, ne mareći za blato na svojim cipelama, i uleteo u Staninu trošnu kuću.

Komšije su se okupile oko ograde, šapućući. “Ko je to? Je l’ to policija? Je l’ to neki ministar?”
Unutra, u mračnoj sobi, Milan je pao na kolena pored Staninog kreveta. “Bako,” prošaputao je, hvatajući njenu hladnu ruku. “Bako, stigao sam.”

Stana je otvorila oči. Kroz maglu bolesti, videla je lice dečaka koga je volela, sada odraslog čoveka. “Milane?” hroptala je. “Jesi li to ti? Mislila sam da si me zaboravio.”

“Idemo kući, bako!”

“Nikada,” zaplakao je Milan, ljubeći njenu ruku. “Nisam mogao da dođem dok nisam završio sve. Dok nisam postao ono što si ti platila.” Podigao ju je u naručje, laganu kao pero. “Idemo kući, bako. Pravoj kući.”

Milan je izneo Stanu napolje, na svetlost dana. Seljani su zanemeli. Prepoznali su ga. Bio je to onaj siromašni dečak, ali sada je izgledao kao gospodar sveta.

Jedna od komšinica, ona najglasnija, skupila je hrabrost. “Milane? Sine, jesi li to ti? Vidi ti njega, postao gospodin… A mi smo brinuli za Stanu, da znaš…”

Milan je stao. Pogledao je u komšinicu, pa u okupljenu masu. Njegov pogled bio je hladan kao led. “Brinuli ste?” rekao je glasno, stežući Stanu uz sebe. “Vidim kako ste brinuli. Kuća joj se ruši. Gladna je. Zvali ste je ludom što je prodala kravu.”

Tišina je bila neprijatna.

“Ta ‘luda’ žena,” nastavio je Milan, “je jedini razlog što sam ja danas vlasnik klinike u Švajcarskoj. Ona je investirala u mene kad niko nije hteo da mi da koru hleba. Vi ste čuvali svoje krave i svoje pare. Ona je dala sve.”

“Vodim je da živi kao kraljica”

Krenuo je ka helikopteru. Pilot je potrčao da pomogne da unesu Stanu.

“Gde je vodite?”, pitala je tiho jedna žena.

“Vodim je da živi kao kraljica”, rekao je Milan preko ramena. “Vodim je tamo gde je toplo, gde ima najbolje lekare i gde nikada više neće biti sama. A vi… vi ostanite u svom blatu i svojoj pakosti.”

Helikopter je uzleteo, noseći baku Stanu daleko od bede, ka životu koji je kupila jednim nesebičnim činom pre deset godina. Seljani su ostali u prašini, gledajući u nebo, shvatajući da je ona “luda” starica napravila najpametniju investiciju u istoriji sela – uložila je u ljudsku dušu.”