POSTOJI jedna neobična mapa Srbije koja se ne može pronaći ni u jednom atlasu. Nju ne iscrtavaju granice, reke i planine, već seme biljaka koje su rasle na našem tlu, a čiji se uzorci danas čuvaju na različitim mestima širom sveta. Tragovi tog nasleđa vode od srpskih njiva i sela, preko evropskih naučnih instituta i američkih genbanaka, do međunarodnih poljoprivrednih centara i, na kraju, duboko ispod arktičkog snega.
Ilustracija Tošo Borković
Pšenica, grašak, stare domaće sorte i drugi biljni genetički resursi deo su te nevidljive karte, koja svedoči o bogatstvu našeg biljnog nasleđa, ali i o tome koliko su njegovi tragovi rasprostranjeni daleko izvan granica zemlje u kojoj su nastali ili prikupljeni. Jedan njegov deo stigao je i do Svalbarda, norveškog arktičkog arhipelaga, gde se u čuvenom Svetskom trezoru semena, duboko u planini, čuva kao rezerva za slučaj da originalne kolekcije budu oštećene ili izgubljene.
Zato su genbanke, svojevrsne “biblioteke biološkog pamćenja”, mesta na kojima se čuvaju osobine biljaka koje danas možda nisu toliko bitne, neophodne jer sutra mogu postati dragocene. Uzorci biljaka poreklom iz Srbije, pored naše zemlje – “rasuti” su u tim svojevrsnim trezorima širom planete. Aktuelna baza Genesus trenutno prikazuje 3.934 – najveći broj se vodi kod držalaca u Sjedinjenim Američkim Državama – 2.074. Slede Meksiko sa 592, naša zemlja sa 362, Češka sa 149 i Liban sa 139, dok je ostatak raspoređen u drugim zemljama.
U vremenu klimatskih promena, sve ovo je, ukazuju stručnjaci, važno za stvaranje novih sorti, otpornijih na sušu, bolesti i druge izazove. Upravo zato agroekonomista i stručnjak za poljoprivredu Milan Prostran semenarstvo smatra strateški važnim za Srbiju.
– Naučni instituti su ostvarili izuzetne rezultate kada je reč o sortama i hibridima vodećih ratarskih kultura – kaže nam Prostran. – Sa te strane postali smo nezavisni, ali su naučnici i stručnjaci prethodno odlazili u svetske centre gde se stvaraju nove sorte. Još 1956. godine smo ozbiljno zakoračili u oslobođenje od uvoza iz belog sveta. Od tada imamo vodeće institute kada je reč o biljnim vrstama.
Deponovano 1,4 miliona uzoraka
U OKTOBRU 2021. Srbija je prvi put deponovala svoje uzorke u Global Seed Vault na Svalbardu. Bilo je ih 96, a obuhvatili su tradicionalne lokalne sorte pšenice, ječma, ovsa i raži.
Svalbard je sigurnosna kopija svetskih kolekcija. Seme koje tamo stigne ostaje vlasništvo institucije koja ga je deponovala, dok trezor obezbeđuje uslove za dugoročno čuvanje. U junu 2026. godine, Organizacija Ujedinjenih nacija za hranu i poljoprivredu objavila je da je broj uzoraka u trezoru premašio 1,4 miliona – tačno 1.401.285 uzoraka.
Razvoj domaćeg semenarstva oslanjao se na rad naučnih ustanova koje su stvarale sorte prilagođene našim klimatskim i zemljišnim uslovima. Osnovni zavod nastao je u Kragujevcu, gde su stvorene sorte pšenice, ječma, raža i ovasa. Kasnije je posao preuzeo Institut za ratarstvo i povrtarstvo u Novom Sadu. Danas, kolekcija ovog Instituta ima 712 uzoraka biljnog genetičkog materijala. Najviše je pasulja, pšenice i graška, a među njima se nalazi i značajan broj tradicionalnih sorti i lokalnih populacija. Za 322 uzoraka navedeno je da imaju status tradicionalne sorte, dok je za 339 kao zemlja porekla navedena Srbija.
Institut za kukuruz u Zemun Polju radio je na kukuruzu, ali istovremeno na semenima i hibridima soje i nekih krmnih kultura. Prema podacima iz priručnika Banke biljnih genetičkih resursa Srbije iz 2024. godine, u domaćim kolekcijama čuva se raznovrstan biljni materijal – od žitarica i kukuruza do uljanih i industrijskih biljaka, povrća, krmnog bilja i lekovitih i aromatičnih vrsta.
Na poljoprivrednim fakultetima u Novom Sadu i u Beogradu, kao i u Institutu za voćarstvo u Čačku, takođe se čuva kolekcija voćaka. Određene sorte čuvaju se na savremeni način – metodom kulture tkiva u laboratorijskim uslovima. Kako nam kaže direktor čačanskog Instituta Darko Jevremović, biljni delovi čuvaju se i u tečnom azotu, poput matičnih ćelija. Na ovaj način mahom se čuvaju autohtone sorte stare nekoliko vekova.
– Sorte šljive – čačanska lepotica i čačanska rodna su najpoznatije i prisutne su širom Evrope. Naučnoistraživački centri u Americi je koriste za ukrštanje i pravljenje hibrida. Srpska šljiva je i deo nemačkog oplemenjivačkog programa, i nalazi se u pedigreu njihovih sorti – kaže Jevremović.
Rusi učili od nas
MI smo nekada uvozili rusku sortu pšenice bezostaja. Pošto je bila slaba proizvodnja u Sovjetskom Savezu, jedne godine je njihov ministar doveo u Srbiju tri akademika, a jedan od njih je i stvorio tu sortu. Ministar je rekao da je doveo akademike da uče od naših profesora kako se proizvodi pšenica. Otišli su u Novi Sad. Sovjetski Savez više ne postoji, a danas je Rusija treći proizvođač pšenice u svetu – podseća agroekonomista Prostran.
Prema Jevremovićevim rečima, nije neobično da srpska sorta bolje prolazi na tlu drugih zemalja. Valjevka je tako cenjenija u Češkoj i Slovačkoj. A, međunarodni put srpskog genetičkog materijala nije nešto što se dogodilo poslednjih godina. On traje decenijama. Uzorci biljaka razmenjivani su u okviru naučnih istraživanja, međunarodnih programa i saradnje na stvaranju novih sorti. Deo materijala koji je nekada prikupljen na prostoru Srbije vremenom je završio u kolekcijama u drugim zemljama. Milan Prostran je i živi svedok tog vremena.
– Boravio sam u američkoj kompaniji koja se bavi semenarstvom i tamošnji naučnici bili su veoma zainteresovani da kupe naše institute. U šali su mi rekli da će platiti zlatom – kaže Prostran uz opasku: – Dobro je da smo ih sačuvali.
Klikni na zvezdicu u gornjem desnom uglu i zaprati Novosti na Google News platformi