Profesorka Gordana Vunjak Novaković dobila je prestižnu međunarodnu godišnju nagradu “Za žene u nauci” koja joj je dodeljena u seduštu Uneska.
Foto: Goran Čvorović
– Nagrada je bila veliko iznenađenje. Nisam znala ni da sam u konkurenciji. Reč je o izuzetnom i prestižnom priznanju. Čini mi veliku čast. Istovremeno, ovakve nagrade stavljaju na mapu čitavu oblast. Budi se interesovanje za ono što radimo, a što može mnogo da pomogne ljudima. Takođe, onda se i studenti više zanimaju za takvu vrstu istraživanja – ističe u razgovoru za “Novosti” profesorka Vunjak Novaković.
Nagradu je dobila za oblast Severne Amerike, imajući u vidu da živi u Njujorku i radi na Univerzitetu Kolumbija. Rođena Beograđaka, koja je završila Zemunsku gimnaziju, a diplomirala, magistrirala i doktorirala na odseku za hemijsko inženjerstvo Tehnološko-metalurškog fakulteta u Beogradu, gde je bila i profesorka, uvek, međutim, s ponosom ističe svoje poreklo.
– Uvek se predstavljam kao srpsko-američki bioinženjer. Ova nagrada jeste srpsko-američka. Dodeljena je za severnoamerički region, ali uvek tu postoji srpska dimenzija koju ističem. Odatle sam došla i tu stekla osnovno znanje. Na dodelu sam stigla iz Beograda – ističe naša sagovornica.
Naglašava cenjena profesorka da u Srbiji postoji značajan naučno-istraživački rad, iako uslovi i finansiranje ne mogu da se porede s onim što se radi u Americi.
– U Srbiji ima mnogo kvalitetnih projekata i u tesnoj sam vezi s mojim Tehnološkim fakultetom. Slavi sto godina postojanja, pa ću u novembru ponovo doći u Beograd. Imamo puno talentovanih ljudi – kaže Vunjak Novaković.
PET ODABRANIH
Nagrade su primile još četiri naučnice koje su laureatkinje za Afriku i arapske države, Aziju i Pacifik, Evropu, i Latinsku Ameriku i Karibe. Ovogodišnji izbor naglašava ključnu ulogu u rešavanju globalnih zdravstvenih i ekoloških izazova, od revolucionarnog inženjeringa tkiva i genomskog istraživanja, do inovacija na polju poljoprivrede i uticaja ishrane na mentalno zdravlje.
Malo smo “zavirili” i u njen istraživački svet, koji je prepun neverovatnih, korisnih, ali i krajnje zanimljivih dostignuća, zbog čega je i nagrađena.
– Moja laboratorija jednostavno rečeno pravi humana tkiva za primenu u medicini. Jedinstveno je što to radimo od pacijentovih sopstvenih ćelija. Ideja je da se tkivo koje je prestalo da funkcioniše zbog povrede ili bolesti, obnovi na svoje prethodno stanje – kaže.
Radi se u dva pravca. Cela oblast inženjerstva tkiva je počela sa regenerativnom medicinom, naročito za vitalne organe:
– U organizmu imamo 78 različitih organa, a bez pet ne može da se živi. To su mozak, srce, pluća, jetra i bubrezi. Na tome smo stavili akcenat.
Druga, paralelna grana, predstavlja pravljenje organa na čipu milimetarskih veličina. Stvori se tako minijaturni životni ciklus u laboratorijskim uslovima.
– Veoma sitne deliće tkiva povežemo vaskularnom cirkulacijom da bismo modelovali bolesti. Tako se terapija koju pacijent treba da primi najpre testira na tkivima koje napravimo od ćelija njegove krvi. Pokazali smo da možemo da reprodukujemo srčanu aritmiju, infakrt ili, na primer, disfunkciju jetre.
U NjUJORKU I BEOGRADU STALNO VRI
– Živim u Njujorku, koji me podseća na Beograd, samo što je mnogo veći. Grad noću ne spava, puno toga se dešava. U Njujorku je i ogromna koncentracija nauke i tehnologije, talenata i finansija. U njemu stalno vri. Na Univerzitetu Kolumbija je sjajno raditi, jer je pod istim krovom sve, od baznih nauka, preko medicine, do prava, filma i biznisa – ističe naša sagovornica.
Sve deluje kao u naučno-fantastičnom fimlu.
– To jeste bila fanstastika, a sada se polako bliži realnosti. Za kosti i zglobove još od pre kovida radimo klinička istraživanja u pacijentima. To je malo lakše uraditi nego s drugim organima. Sledeći projekat su pluća, do kraja ove godine. Napravili smo tehnologiju s kojom možemo da popravimo funkciju pluća donora.
Naša sagovornica ističe da je mnogo toga još ostalo da se uradi i da je teško reći dokle će se sve razvijati ova oblast.
– Ne treba da se krećemo brže nego što možemo. Mora se biti umeren i konzervativan u tome koliko daleko možemo da idemo. Jedino što je jasno, jeste da je sve ono što radimo motivisano i diktirano kliničkim potrebama. Ne izmišljamo probleme koje rešavamo.
Tu se postavlja i važno etičko pitanje.
– Vodimo računa o tome od početka do kraja procesa. Radimo strogo po važećim protokolima, a za sve studije postoji nadzor. Sve zavisi i od pacijenta. Neki ljudi, jednostavno, ne žele transplataciju organa ili tkiva. Drugi žele da produže život i da normalno funkcionišu – zaključuje profesorka Vunjak Novaković.
