Dragan Šibalić, poznati biciklista iz Kragujevca koji je biciklom obišao brojne krajeve sveta, doživeo je jednu od najneobičnijih i najnapetijih situacija tokom putovanja ka Mont Everestu. U surovom Avganistanu, nakon što je ostao bez bezbednog smeštaja, petorica naoružanih Talibana upala su u prostoriju u kojoj je pokušavao da odspava. Umesto pretnje, usledilo je nešto potpuno neočekivano, doneli su mu nar, pomogli da skloni bicikl, a potom ga odveli u svoju bazu, gde su ga nahranili, pokrili ćebetom i ostali da ga čuvaju preko noći.
Šibalić je jedan od onih putnika čije avanture teško mogu da stanu u običan putopis. Na biciklu je prelazio ogromne razdaljine, prolazio kroz neke od najnepristupačnijih predela sveta i susretao ljude i kulture koje su mu, kako kaže, zauvek ostale u sećanju.
Jedna od najluđih epizoda dogodila mu se upravo na putu kroz Avganistan, tokom avanture koja će uskoro biti pretočena i u njegovu novu knjigu “Snagom volje do krova sveta”. Bilo je to, kako je napisao na svom Fejsbuk profilu 14. decembra 2024. godine.
Njegovu priču prenosimo u celosti:
– Dočekao me je još jedan prelep, pravi prolećni dan. Međutim, uzbrdice su mi zadavale muke, pa sam, iako sam ovaj dan započeo u osam sati, prešao samo četrdeset kilometara. Gde god da sam se pojavio, bio sam prava atrakcija. Nigde nisam mogao proći neprimećeno – zaustavljaju me, pozdravljaju, slikaju se sa mnom, pozivaju na čaj ili da pojedem nešto. Retko ko da nije čuo za Srbiju.
Kotrljao sam se surovim, kamenitim predelima kanjona reke Kabul. Na sve strane sivilo, retko gde bih video nešto zeleno. U jednom trenutku prolazim pored žene i deteta koji su sedeli na sredini puta i prosili. Iako prekrivenog lica, video sam njene mračne i tužne oči kako me posmatraju kroz veo. Ljudi su ih zaobilazili. Posle stotinak metara, zaustavljam se. Osetio sam da moram. Setio sam se Izrailovih reči od prethodnog dana. Vadim iz džepa sto deset afgana i mašem detetu. Dotrčalo je do mene. Pružam mu novac, a ne mogu da opišem koliko sam video zahvalnosti u njegovim očima, iako ništa nije rekao. I u Pakistanu, i ovde u Avganistanu, siromaštvo je sveprisutno i mnogi nemaju drugog izbora nego da prose.
Ovde vreme stoji
Stigavši do gradića Surobi, prolazim pored kuća od kamena i blata, koje daju utisak da ovde vreme bukvalno stoji. Na ulazu me zaustavljaju policajci – ne da bi me proveravali, već iz znatiželje. Naravno, i da se slikaju sa mnom.
U centru Surobija, odmah sam bio opkoljen ljudima. Pitao sam za hotel, ali su me poslali na neko mesto gde mi se nikako nije ostajalo. Jedan apotekar je bio uporan da prespavam kod njega u apoteci, ali meni je bio potreban mir i samoća gde mogu lepo da se odmorim. U gužvi i pometnji oko mene, u blizini se zaustavlja automobil.
Suvozač me na dobrom engleskom pita: “Odakle si?”
“Iz Srbije!”
Srpski u tuđini
Kada mi čovek odgovari na srpskom: “Brate, kako si?”, a ja ne mogu da verujem šta čujem. Uz osmeh, odgovaram: “Dobro sam!”
On nastavlja: “Živeo sam u Srbiji pet godina! Ja sam Horgoš mafija!” Izlazi iz auta, odmah me grli kao najrođenijeg, slika se sa mnom. Pitao sam za hotel. Rekao mi je da usput ima hotela koliko hoćeš. Jedva sam se oslobodio gužve, i nastavio da vozim. Automobil je išao desetak metara ispred mene, usporeno. Posle nekog vremena, zaustavlja se i pokazuje mi da parkiram bicikl sa strane.
Bili smo ispred prodavnice, pa mi reče: “Uzmi šta ti se jede i pije…” Uzimam vodu, sok, rolat… Popričali smo još malo, pa nastavili svako svojim putem. Hotela nigde. Posle par kilometara, vidim da sam promašio skretanje za Kabul. Ali, uočavam da i ovim putem mogu doći do njega. Ko sada da se vraća nazad? Nastavljam, pa šta bude, da bude.
Dočekala me je žestoka uzbrdica. Ništa drugo mi nije preostalo nego sam morao da guram bicikl nekoliko kilometara. Zatim, usledila je kraća nizbrdica i relativno ravan teren. Stigao sam do benzinske pumpe. Pitao sam da mi dozvole da postavim šator iza nje.
– Imaš hotel kilometar napred.
Prešao sam i taj kilometar, možda i više, ali od hotela ni traga. Bilo je tu nekoliko restorana, prodavnica i napuštenih zgrada. Pitao sam nekog u prodavnici gde mogu da prenoćim. Odveo me je do napuštene zgrade i smestio unutra. U jednoj prostoriji bio je čak i krevet sa ćebetom. Odlično, bolje mi nije trebalo.
Naoružani Talibani ulaze u sobu
Bilo je još rano, oko pola pet poslepodne. Legao sam da malo odspavam, a sat sam navio da me probudi u devetnaest časova, da napišem neku priču. Trenutno sam bio toliko umoran da mi nije bilo ni do čega, a ponajmanje do pisanja. Taman sam uhvatio malo sna, kada me probudi škripa gvozdenih vrata i galama. Pet naoružanih Talibana je uletelo u sobu. Još je bio dan. Onako u prvi mah, sanjiv, prepao sam se. Ali njihovi osmesi su me ubrzo umirili. Jedan je u ruci držao punu kesu nara i pružio mi je… Kao kad vam neko drag dođe u bolnicu u posetu i donese nešto.
Nismo mogli najbolje da se sporazumemo. Koliko sam ih shvatio da baš i nije bezbedno tu gde se nalazim. Uglavnom, pomogli su mi da uguram bicikl u sobu, a pokazali su mi i kako da zaključam vrata klinom. Kroz prozor su mi pokazivali njihovu bazu u daljini. Ako bude problema, rekoše mi da ih mogu zvati u pomoć. Slikali su se sa mnom, nešto malo još zapitkivali, i ubrzo otišli.
Ja sam se zaključao i nastavio da spavam. U narednih sat vremena, dvaput se čulo udaranje u metalna vrata. Morao sam da ustajem da vidim ko je. Prvi put je dolazio neki mladić, ljutito pitajući otkud ja tu. Pokazivao mi je kako je krevet njegov. Drugi put je došao i okačio jaknu na čiviluk… Nije mi se dalo da dobro odspavam. Posle nekog vremena, ponovo bum, bum, bum na vrata. Sada su došli Talibani – desetak njih. Jedan mi daje telefon. Popričao sam sa nekim mlađim momkom koji je dobro govorio engleski.
– Ne možeš ovde da ostaneš, mnogo je opasno. Prespavaćeš kod mog oca…
Nisam se mnogo bunio. Rekao sam: “U redu.”
Pomogli su mi da izvučem bicikl, prešli smo na drugu stranu puta i ubrzo smo bili u njihovoj bazi. Otac momka koji je razgovarao sa mnom preko telefona, bio je komandant ove baze.
Uvode me u sobu i pokazuju ležaj na podu gde ću spavati. Ali, pre toga, donose čaj i hranu. Pokušavao sam da im kažem da nisam gladan, da sam već jako puno jeo tokom dana, ali bilo je uzalud. Taman sam pojeo rižu, a oni mi dosipaju još. Sedeli su oko mene i zapitkivali me o svemu – o putovanju, veri, da li sam oženjen, da li imam decu… Uglavnom, koristili su Gugl prevodilac. U celini, atmosfera je bila opuštena i vesela. Kada je došlo vreme za spavanje, uzeo sam dva ćebeta da se pokrijem, ali oni poskakaše, nisu mi nikako to dali. Ne mogu da verujem šta mi se dešava. Uzeše oni ćebiće, pokrivaju me, ušuškavaju kao malu bebu. Pitaju da li treba još koje ćebe. Trojica su ostali da spavaju sa mnom. Pre nego što su sklopili oči, poljubili bi kalašnjikov, zagrlili ga i pokrili ćebetom. Kao da spavaju sa ženom – zaključio je Dragan.