Srbin snimio kulu užasa na Prokletijama! Ovde muškarci beže od krvne osvete, a unutar ovih zidina strogo je zabranjena samo jedna stvar (VIDEO)

Krvna osveta – dve reči koje na samom severu Albanije, među surovim i nepristupačnim vrhovima Prokletija, i dalje zvuče jednako jezivo kao i pre nekoliko vekova.

Iako savremeni zakoni brišu ove tragove, u najudaljenijim planinskim predelima i dalje žive svedočanstva o vremenu kada je vladao Kanun, drevni kodeks časti i ponašanja, a reč data pre pet stotina godina imala snagu neprekršivog zakona.

Upravo u ovaj mistični i opasni svet zakoračio je jedan naš čovek koji je na mrežama poznat kao “pricesadruma” gde objavljuje zanimljive snimke sa svojih putovanja.

Prolazeći kroz albanski deo Prokletija, preko čuvenog i prelepog, ali opasnog planinskog puta SH20, on je istražio istorijsko jezgro ovog surovog običaja, obišao Skadar i Nacionalni park Tet, a kulminacija njegovog putovanja bila je poseta jedinstvenom i jezivom spomeniku – Kuli zatvaranja.

Dug koji briše citave porodice

Šta je zapravo krvna osveta?!

Krvna osveta nije obično ubistvo iz besa ili koristoljublja – to je duboko ukorenjen društveni mehanizam regulisan Kanunom Leke Dukadinija, zakonikom koji datira još iz 15. veka.

Prema ovom kodu, ako se ukalja čast jedne porodice ili ako njen član bude ubijen, ta porodica doživljava sramotu koju, prema verovanju, zemlja ne može da podnese sve dok se sramota ne opere.

A pranje sramote se plaća najskupljom mogućom cenom. Kako objašnjava autor stranice “pricesadruma” u svom potresnom svedočanstvu:

– Zamislite situaciju. Vaš rođak ubije nekoga. E sad, porodica tog drugog ubijenog odluči da je najpravednije da ubije vas! Ovo je suština horora krvne osvete. Meta ne mora biti sam ubica. Zapravo, dug se plaća isključivo muškom glavom iz porodice koja je započela sukob, a meta može biti bilo koji muški član – brat, stric, bratanac, pa čak i muško dete koje je tek stasalo za pušku.

Kada se pokrene ovaj začarani krug, ubistvo rađa novo ubistvo, i sukob se prenosi s generacije na generaciju, brišući čitave loze sa lica zemlje.

Zidovi unutar kojih niko ne sme da povuče okidač

Zbog ovog surovog zakona, stotine muškaraca na severu Albanije provodile su čitav svoj život u kućnom pritvoru, ne smejući da napuste svoje domove.

Međutim, postojala su mesta koja su nudila privremeni spas – mesta poput kule u selu Tet.

– Ako se, na primer, ukalja čast jedne porodice, dug se plaća isključivo muškom glavom iz porodice koja je započela sukob. Zamislite situaciju – vaš rođak ubije nekoga, e sad, porodica tog drugog ubijenog odluči da je najpravednije da ubije vas. Zato su postojala ovakva mesta. Unutar ovih zidova važilo je jedno pravilo – da niko ne sme da povuče okidač. Iz te situacije ima dva izlaza. Jedan je, naravno da vas srede, a drugi je da vam porodica koja vas juri da vas ubije da reč (besa) da vas neće ubiti – navodi se u snimku.

Ova specifična kula, građena od masivnog kamena sa minijaturnim prozorima koji su služili kao puškarnice, bila je jedino sigurno mesto za mete krvne osvete.

Prema Kanunu, koji se, prema tekovinama modernog civilizacijskog društva, često tumači kao bizaran u svojoj svireposti, unutar zidova ove kule prolevanje krvi je bilo strogo zabranjeno.

Čak i ako bi se najljući neprijatelji našli unutra, morali su da spuste oružje. Kula je predstavljala neku vrstu neutralne zone pod zaštitom čitavog plemena.

Surova statistika i pravila izolacije

Život unutar ove kule bio je, danas teško shvatljiva, psihološka tortura. Muškarci koji su potražili spas u kuli zatvaranja često su unutra boravili mesecima, pa i godinama, zbijeni u malom prostoru, u mraku, hraneći se onim što bi im preostale žene iz porodice donosile.

Iz ove stravične situacije unutar kule postojala su samo dva izlaza. Prvi izlaz bio je onaj tragični – smrt. To bi se desilo ako bi “meta” napravila grešku, izašla iz kule bez dozvole ili ako bi zaseda dočekala trenutak nepažnje tokom dolaska do kule.

Često bi porodice, očajne zbog višegodišnje izolacije i gladi, same odlučile da žrtvuju jednog člana kako bi ostali mogli da nastave da žive i rade.

Drugi izlaz, koji je predstavljao jedini pravi spas, bio je sklapanje primirja, odnosno dobijanje Bese.

Besa je albanska časna reč, svetinja nad svetinjama. Ako porodica žrtve odluči da pruži Besu porodici ubice, to znači da garantuju da ih u određenom vremenskom periodu (ili trajno, uz posredovanje seoskih starešina i novčanu odštetu) neće napadati.

Tek tada bi zatočeni muškarci mogli da izađu na svetlost dana i ponovo udahnu vazduh slobode.

Opstanak običaja

Iako je padom komunizma u Albaniji devedesetih godina izgledalo da će ovaj običaj nestati, tranzicija, bezvlašće i nepoverenje u državne sudove doveli su do jezivog povratka krvne osvete.

Prema svedočenjima nekih, ovaj običaj i dalje živi, a moderni osvetnici više ne poštuju stara pravila Kanuna – danas se dešava da u osveti stradaju i žene i deca, a za likvidacije se neretko angažuju i plaćene ubice iz gradova.