Некада су привредни гиганти “Симпо” и “Јумко” запошљавали готово сваког трећег становника Врања.
У овим фабрикама радило је близу 20.000 људи, док данас тај број не достиже ни 3.000. Иако се годинама говори о могућем спасу ових компанија, решење још није на видику, а економисти указују да је реч о дуготрајном проблему који превазилази локалне оквире.
Главни брокер у брокерској кући “Momentum Securities” Ненад Гујаничић каже да изостанак заинтересованих купаца најбоље показује у каквом су стању ова предузећа.
“То говори да је пословни модел тих компанија потрошен. Оне су номинално акционарска друштва, али једноставно не функционишу. Где је већински власник држава, немамо на делу принцип контроле и одговорности. Те компаније су већ више пута биле практично мртве, али се проблем годинама гура под тепих и бојим се да ту нема правог решења без тржишног решења”, истиче Гујаничић.
Последице геополитичких изазова
Професор Економског факултета у Нишу Игор Младеновић подсећа да су “Симпо” и “Јумко” некада били симболи домаће индустрије, али да су транзиција, ратови и санкције оставили трајне последице.
“До овог проблема дошло је врло једноставно. Србија је у транзицију ушла неспремна, уз бројне ратове и санкције. Те компаније су изгубиле тржишта, технолошки су застареле и нису успеле да издрже сурову тржишну утакмицу. Данас су и текстилна и индустрија намештаја у кризи широм Европе, па су и Симпо и Јумко додатно погођени глобалним околностима”, наводи Младеновић.
Младеновић додаје да “Јумко” и даље има значајну улогу у домаћој текстилној индустрији.
“Јумко опстаје захваљујући уговорима са државом и опремању безбедносног сектора. Ако немате Јумко, у Србији практично не бисте имали припрему и прераду текстилних влакана. Око 70 одсто производње у тој области и велики број радних места директно зависе од те компаније”, каже Младеновић.
Каква је обавеза државе
Председник Савета гувернера НБС Иван Николић сматра да држава, осим економске, има и друштвену обавезу да се бави судбином ових предузећа.
“Није само реч о политичкој одлуци да се очувају радна места у неразвијеном подручју. Држава има и уставну обавезу да брине о равномерном економском развоју. Да је дошло до класичне приватизације, вероватно би већина радника била отпуштена, а делатност потпуно промењена. То није био модел који је држава желела за југ Србије”, истиче Николић.
Кинеске инвестиције и судбина врањских гиганата
Говорећи о могућем доласку страних инвеститора, Николић указује да ће одрживост производње бити велики изазов.
“Ове индустрије трпе огроман глобални конкурентски притисак. Реч је о радно интензивним секторима у којима Европа, па и Србија, тешко може да парира азијској производњи због виших зарада и мање економије обима. Светско тржиште је глобализовано и веома је тешко организовати локалну производњу која би била конкурентна”, наводи Николић.
Младеновић сматра да би евентуални долазак кинеских инвеститора могао да донесе нове технологије и другачији приступ производњи, али и да сачува домаће брендове.
“Чињеница је да ће неки вид нове технологије доћи, што значи да ће то унети неке новине и неки нови начин размишљања. То је мени доста ближе везано за југ Србије, за Симпо и за Јумко, где би тај облик био, да тако кажемо, најбољи за инвестирање. Ако се не варам, ‘Волво’ су својевремено приватизовале кинеске компаније, односно шведски ‘Волво’ данас припада кинеским компанијама. Видимо да тај бренд и дан-данас постоји, да има имиџ поузданог аутомобила и да се одлично котира на тржишту. То би била идеална ситуација и са нашим Симпом – да задржите свој бренд, а да под тим брендом створите бољи и квалитетнији производ”, истиче Младеновић.
Гујаничић, с друге стране, сматра да би нове субвенције само продужиле постојеће проблеме.
“Ако би се довео стратешки партнер у оваквим условима, то би захтевало огромне субвенције. Држава треба да помаже неразвијена подручја, али не тако што ће непрестано упумпавати новац у појединачна предузећа. Потребно је улагати у инфраструктуру и услове пословања, како би инвеститори сами долазили”, оцењује Гујаничић.
Случај “Кентаур”
Економску слику Врања данас не чине само “Симпо” и “Јумко”. У граду је запослено нешто више од 22.000 људи, док је око 4.500 незапослених. Последњих година отворени су погони компанија “Мона” и “Теклас”, али су поједине стране фирме, попут “Кентаура”, напустиле Врање, остављајући стотине радника без посла.
Осврћући се на питање зарада и конкурентности Србије, Николић каже да раст минималца није главни разлог одласка инвеститора.
“Минималне зараде јесу расле у Србији, али су расле и у читавом региону. Наш однос у односу на Бугарску, Румунију или Северну Македонију остао је приближно исти. Не можемо да кажемо да смо неконкурентни само због виших минималних зарада”, закључује Николић.
Николић верује да је могуће наћи решење и да посета председника Србије Александра Вучића Кини улива наду за могуће решење за ова два предузећа, као што је то био случај и са железаром у Смедереву.
Целокупну емисију Четвртом у 9 можете погледати у видео-запису на почетку текста…
