Prva od njih je analitika, odnosno stručni analitički aparat procene i predviđanja međunarodnih trendova, kako država ne bi bila njima iznenađena i kako bi u njihovim tokovima pronašla svoje mesto.
Druga je sinteza između prethodnih nalaza analitike i objektivniah potreba države, jer se država ne može samo prilagođavati međunarodnim tokovima zapostavljajući svoje nacionalne interese, već treba da nađe pravu meru između međunarodnog okruženja i svojih interesa i potreba. I konačno, treća komponenta je operativa, odnosno selekcija kadrova koji na najbolji način mogu da predstavljaju državu u svetu, ambasadora i diplomata, ali i onih koji mogu omogućiti najbolji način funkcionisanja čitavog spoljnopolitičkog aparata i s njim povezanih analitičkih i istraživačkih institucija, kako bi sve prethodne komponente spoljne politike funkcionisale optimalno.
Međutim, može da se desi da sve pomenute komponente spoljne politike funkcionišu korektno, a da spoljna politika jedne države opet ne bude uspešna i da ona uvek iznova udara glavom u zid na spoljnom planu. To je otud što spoljna politika nije samo tehnička stvar koju može da sprovodi birokratija – iako je ona ovde, kao i u drugim državnim poslovima, nužna – već predstavlja kreativnu stvar, pa i ovde, kao i kod svih drugih kreativnih stvari, treba kreativnih ljudi koji imaju određenu ideju, odnosno viziju budućnosti međunarodnih odnosa u koje treba uklopiti državu. Stoga se upravo u spoljnoj politici više nego u ostalim segmentima državne politike javljaju vizionari kao što je to nekad kod nas bio Nikola Pašić, koji je umeo da tačno prozre koji su zemljotresi pred svetom i državom i da kroz njih nađe najoptimalniji put.
Američku spoljnu politiku je nakon Drugog svetskog rata osmislio jedan drugi vizionar, Džordž Kenan, koji je osmislio nacrt odnosa Amerike s tada glavnom konkurentskom silom – Sovjetskim Savezom, a koji je bio profesionalni analitičar i diplomata koji je službovao i u Beogradu. Dakle, vizionari spoljne politike mogu biti i političari, ali samo ako imaju državnički kapacitet kao što ga je imao Pašić, ali i mislioci-analitičari poput Kenana, te su najsrećnije one države kod kojih sarađuju jedni i drugi.
Poslednja eksplicitna spoljnopolitička koncepcija koju je imala Srbija je politika tzv. četiri stuba, osmišljena za vreme vlasti Borisa Tadića, iako je počela da dejstvuje i prethodno za vreme Koštunice, te nastavila da dejstvuje i posle za vreme aktuelnih vlasti u Srbiji, što i nije loše jer država mora da ima neki kontinuitet. Međutim, iako je Srbiji spoljnopolitičko balansiranje sudbina, i ovde treba razlikovati preterano driblanje, koje može završiti autogolovima, od nužnih manevara među spoljnopolitičkim vektorima.
Tako će i naša četiri stuba spoljne politike, tj. EU, Amerika, Kina i Rusija, postati nemoguća misija ako budu statični, jer će među njima država morati da pravi špagu, ali mogu biti održivi ako se od ovoga napravi dinamična koncepcija, što podrazumeva ipak neki redosled prioriteta među njima, o čemu će biti više reči u narednoj kolumni.
Neven Cvetićanin
Dr Neven Cvetićanin je diplomirao na Filozofskom fakultetu u Beogradu na grupi za filozofiju kao student generacije sa prosekom 9,69. Magistrirao je takođe na grupi za filozofiju sa najvišim odlikama summa cum laude. Doktorirao je na Fakultetu političkih nauka u Beogradu na grupi za političku sociologiju, a postdoktorske studije je završio na Univerzitetu u Stirlingu u Velikoj Britaniji, te se usavršavao i na univerzitetu Čangša u Kini. Autor je stručnih knjiga; Evropska desnica između mača i zakona, Epoha sa one strane levice i desnice, Politička mehanika i veština državništva, Državništvo modernog doba, Slepe ulice istorije, zbirke eseja Requiem revoluciji, kao i devedeset ostalih naučnih radova objavljenih u prestižnim stranim i domaćim naučnim časopisima. Zaposlen je na Institutu društvenih nauka u Beogradu kao naučni savetnik. Predsednik je nezavisnog trusta mozgova Forum za strateške studije (FORST). Od 2012. do 2014. je bio poslanik u skupštini Srbije i član odbora za spoljne poslove, ustav i zakonodavstvo i nauku i prosvetu. Redovni je ili povremeni kolumnista i saradnik više domaćih i stranih štampanih i elektronskih medija za koje analizira različite društvene i političke teme.
