SLOŽENE prilike u kojima se obreo srpski narod u austrijskoj imperiji tokom XVIII veka nedvosmisleno upućuju na više kulturnih slojeva, na njihovo preplitanje i ponekad ostvarene simbioze.
Foto: iz knjige “Srbi u Beču”
Pored vezanosti za tradiciju, duhovno i umetničko nasleđe sopstvenog srednjeg veka, pored neposrednih zapadnjačkih uticaja vladajuće barokne kulture, područje Karlovačke mitropolije je vrlo rano, već u prvim decenijama posle Velike seobe, obogaćeno i uticajima iz Rusije, tačnije iz Kijeva, kao najvećeg centra pravoslavne duhovnosti.
Ova duhovna pomoć petrovske Rusije je prema svim hrišćanima na Balkanu. Politika Leopolda I na Balkanu, tačnije njegove pretenzije na vlast nad celim Ilirikom, imala je i svoje zvanične istoričare, koji su legitimitet ovih ciljeva i naučno potkrepljivali, dok je petrovska Rusija za svoje namere koristila delo Mavra Orbina Il regno degli Slavi, koje je carevim potrebama prilagodio grof Sava Vladislavić Raguzejski i štampao ga 1722. godine.
Bez obzira na zvaničnu austrijsku politiku prema Srbima, a posebno na odbojan stav bečkog dvora prema jačanju ruskog uticaja sve do sredine XVIII veka, srpske veze sa Rusijom ostvaruju se bez prekida od poslatih učitelja, ogromnih količina knjiga, ikona, crkvenih sasuda do, razume se, otvorenih političkih zalaganja i zaštite kod austrijskih državnih vlasti, pa i kod carice Marije Terezije lično.
Taj ruski uticaj kulminira u pedesetim godinama XVIII veka, kada je carica Marija Terezija, popustivši ugarskim staležima, odlučila da razvojači potisku i pomorišku Vojnu krajinu, a da do tada slobodne Srbe graničare pretvori u kmetove ugarske vlastele. Nezadovoljstvo je zahvatilo i druge krajeve, Hrvatsku i Slavoniju, gde je pojačan pritisak za primanje Unije.
Uzalud je mudri mitropolit Pavle Nenadović svojom predstavkom od 4. septembra 1750. molio caricu da odustane od razvojačenja potiske i pomoriške granice. Odluka da se ona ipak sprovede dovela je 1751. i 1753. do velikih seoba graničara u Rusiju, gde im je carica Jelisaveta I poverila čuvanje južne granice Carstva od krimskih Tatara. Svi preseljeni graničari oslobođeni su, razume se, kmetovskih obaveza. Posle seobe Srba u Rusiju, carica Marija Terezija je bila primorana da 19. i 21. jula 1752. objavi oštar kazneni ukaz koji je trebalo da spreči ruske agente u agitovanju kod Srba na seobu.
Pooštrenje režima
CARICA Marija Terezija, zajedno sa svojim savladarom Josifom, 17. juna 1763. preporučuje mitropolitu Pavlu Nenadoviću da se založi protiv iseljavanja Srba iz Monarhije. Pooštrenje režima dostiže sedamdesetih godina XVIII veka vrhunac, a u tom periodu kao da jenjava ruski uticaj kod Srba, kao da utihnjava želja za iseljavanjem iz Austrijske monarhije.
MITROPOLIT Nenadović je 2. oktobra 1752. objavio taj carski patent, upotrebivši svu svoju rečitost da spreči dalje raseljavanje svoga naroda. „Budite postojani”… kaže Nenadović, „nepodvižno prebivajte na domovinah i mjestah od ded i otcev i predkov naših utverždenih”.
Ovo je intenzivniji period geneze nemačke „kulturne orijentacije” u Srba, kako ju je s pravom nazvao Mita Kostić. Razume se, to nikako ne znači da su do kraja iščezle i sve one kulturne i duhovne veze koje su stvarane u prethodnim decenijama, kada se odvijao i proces prilagođavanja Srba uslovima življenja u ovoj zapadnoevropskoj državi. Ovom procesu svakako je doprinelo i reformisano školstvo. Za sve Srbe u Austriji od velike važnosti je školska reforma koju je izradio Johan Ignac Felbinger (1724-1788), a potvrdila carica Marija Terezija 6. decembra 1774.
Ova reforma, obavezna za celu državu, snažno se odrazila i kod Srba, bez obzira na otpor na koji je naišla u nekim krugovima srpskoga društva. Nikako ne treba zaboraviti da su državne vlasti imenovale čak tri „školska direktora”… Bio je to najbolji način da se smanji isključivanje srpskoga naroda iz velikih, pa i bitnih tokova austrijske države.
Stvorene su – ne samo za Srbe – brojne deputacije, kancelarije, komisije, čitav jedan glomazan administrativni aparat kojim se pokušalo da se što više centralizuje država, i spreče sve one snage koje su Monarhiju razbijale i tako vraćale u njene sastavne delove. Zbog spoljnih prilika i iscrpljujućih ratova sa Francuskom, Pruskom i, razume se, sa Turskom, Habzburzi su morali da čine ustupke i da tako spreče bar unutrašnje rasulo svoje zemlje.
Srpski faktor odigrao je u tom procesu važnu ulogu; najpre oni Srbi koji su živeli u sistemu Vojne krajine, ali i oni koji su se raširili po teritoriji Ugarske. Iako njihovo političko ujedinjenje nije nikada ostvareno, činjenica je da su Srbi još za vreme cara Leopolda I uspeli da izbore svoje crkveno jedinstvo; pod jurisdikcijom Karlovačke mitropolije bili su i Srbi graničari, a takvo stanje se sačuvalo i posle ukidanja ovog sistema 1881. sve do raspada Monarhije 1918.
NA PRIMERU jednog malog naroda, kakav je bio srpski u XVIII veku, bilo je moguće osvetliti i jedan deo carske politike, koja je baš u tom veku Austriju pretvorila u veliku evropsku silu. Srbi su se na njenoj teritoriji obreli u jednom izuzetnom, tragičnom trenutku svoje istorije, u vremenu kada su, vezujući se za varljive uspehe carske vojske na Balkanu, bili prinuđeni da napuste svoju istorijsku otadžbinu.
Upravo im je slika te izgubljene otadžbine bila neiscrpna inspiracija da opstanu i da prežive sve opasnosti jedne trajne asimilacije. Od samog početka, odmah posle Velike seobe, Srpska crkva je nastavila sa onom svojom misijom koju je imala i pod turskom vlašću. Austrijski carevi tu misiju nisu sprečili. Povinujući se višim interesima svoje države, oni su Srbe postepeno priveli u krilo jedne nove, barokne kulture, za čije formiranje su Dunav i Podunavlje bili od presudne važnosti.
Na ovoj velikoj saobraćajnoj magistrali Evrope obavljeno je njihovo sudbonosno, istorijsko sretanje sa Zapadom, sa epohom baroka, rokokoa i klasicizma. Novi tumač ovakvih susreta postaće srpsko građanstvo, koje će tokom XVIII veka izrasti u moćni politički i ekonomski faktor srpskoga društva. Upravo na ovim dunavskim putevima rođena je i moderna srpska kultura.
SUTRA: SAMOZVANI DESPOT PRVI SRBIN STANOVNIK BEČA