U Kragujevcu je, u 103. godini života, preminuo Radoslav Raletić, čovek koji je ostao upamćen kao poslednji živi svedok masovnog streljanja u Kragujevcu 21. oktobra 1941. godine.
Raletić je rođen 24. maja 1924. godine, a kao sedamnaestogodišnjak preživeo je jedno od najstrašnijih stradanja u istoriji Kragujevca i Šumadije.
Tog 21. oktobra 1941. godine izbegao je streljanje i tako postao neposredni svedok događaja koji je zauvek obeležio istoriju grada.
Poslednje godine života proveo u Kragujevcu
Njegovo svedočenje čuvalo je sećanje na žrtve i stradanje nedužnih ljudi, a njegova životna priča predstavljala je dragoceno svedočanstvo o jednom od najtežih dana u istoriji Kragujevca.
U muzeju u Kragujevcu se čuvaju potresne poruke i pisma streljanih Foto: The Picture Art Collection / Ala
Radoslav Raletić je dugi niz godina živeo u Sarajevu, dok je poslednje godine života proveo u Kragujevcu, gradu čijem je najtežem istorijskom događaju i sam bio svedok.
Njegov odlazak predstavlja veliki gubitak za Kragujevac i podseća na važnost čuvanja sećanja na žrtve 21. oktobra 1941. godine, kako svedočenja o tom vremenu ne bi bila zaboravljena.
Bez presude osuđen na smrt
Imao je samo 17 godina kada je, ni kriv ni dužan, kao i hiljade njegovih sugrađana iz Kragujevca, bez presude osuđen na smrt.
– Radio sam kao trgovački pomoćnik u radnji koja se nalazila na uglu, preko puta sadašnje kafane “Balkan”. Bio je 20. oktobar, ponedeljak, dan posle Svetog Tome, krsne slave moga gazde. Nemci su od jutra počeli da sakupljaju ljude po ulicama, kućama, ustanovama. Ušli su i u našu “Švajcariju”. Priključili smo se dugačkoj koloni koja je išla glavnom ulicom. Stalno su nam se iz susednih ulica pridruživali novi mučenici – ispričao je svojevremeno Radoslav za Blic.
Radoslav Raletić Foto: Tik Tok Printscreen
“Slagao sam Nemca, a on mi je poverovao”
Doveli su ih, kako je rekao, pred “topovske šupe”, oduzeli lične stvari:
– U baraci broj jedan bilo nas je mnogo. Nije moglo da se diše. Dočekali smo i noć koja je bila strašna. Gladne i žedne su ujutro počeli da nas izvode u grupama od po šezdesetak.Čuli smo ubrzo rafale, i shvatili da Nemci streljaju ljude. Nastala je panika. Našao sam pukotinu između dasaka i virio kroz nju. Video sam da neke izdvajaju. Tada sam se setio da svoja dokumenta – poslovnu knjižicu, ostavim u baraci. Kada je došao red na mene, rekao sam vojniku na nemačkom jeziku da imam 14 godina. Slagao sam, a on mi je poverovao, jer sam bio mali, sitne građe. Izdvojio me je iz reda koji je, bez mene, otišao u smrt.
Radoslav je tri dana zadržan kao talac kako bi “poslužio” za neko novo streljanje ukoliko se Srbi odluče na osvetu. Onda je pušten kući.
Radoslav, živ i zdrav, vodio se “kao mrtav”
– Tada sam prvi put video da sam na spisku ubijenih. Nemci su na oglasnu tablu u centru grada istakli spisak streljanih. Pod rednim brojem 1.371 stajalo je ime Radoslav Raletić. Moje ime. Ćutao sam, a nakon par meseci sam otišao u opštinu i izvadio nova dokumenta. Nastavio sam da radim u trgovini, tako dočekao i kraj rata. Završio sam školu za knjigovođe, i zaposlio se u vojnom preduzeću, u Sarajevu – kaže Radoslav koji se kasnije vratio u Kragujevac.
Zanimljivo, njegovo ime se i dalje nalazi na spisku žrtava okupatorske odmazde. Prvu grešku su napravili Nemci, par dana nakon masakra, a nju su kasnije ponavljali i prepisivali svi. Radoslav, živ i zdrav, vodio se “kao mrtav” na raznim oglasnim tablama, u dokumentima, arhivima, muzejskim postavkama.