Kô ролна тоалет-папира живот се одмотава, сваком се деси касније ил’ пре, да нема више чиме да се обрише – смејуљили смо се ми миленијалци док смо на средњошколским журкама ђускали уз стихове које су “Бабе” лансирале још у време кад смо ми учили да користимо тоалет. Јер коме се то бар једном није десило? Двадесет година касније – кад неко нема чиме да се обрише након употребе тоалета, звучи прилично незгодно. Посебно ако се ради о детету. И школском ве-цеу.
Широк осмех учитељице и брдо другара из вртића са којима ће дружење наставити у школи били би довољни да се Ања првог дана школе кући врати срећна. Ипак, усхићење због новог почетка кварила је једна за њу до тада несвакидашња ситуација – нелагодност испод панталона. У ве-цеу тог дана није било ни тоалет-папира ни сапуна. Ни следећег.
Објаснила је учитељица већ другог дана на родитељском састанку да у школу, између осталог, треба да доносе тоалет-папир, убрус и сапун. И нико од родитеља није упитао зашто. Већ сутрадан неки су, поред школског ранца и ужине, у школу послали средства за хигијену. Они опуштенији мислили су да није хитно. А било је.
Школе спремно дочекују 1. септембар, поручио је министар просвете Дејан Вук Станковић уочи почетка нове школске године. Родитељи 62.500 деце, колико ове године има првака, нису знали да ту има неко “…али”. Додуше, ако питате оне чија деца иду у старије разреде, “…али” не постоји. У школским ве-цеима нема папира – то се зна.
И заиста – из разговора са родитељима деце широм Србије – тоалет-папира нема на Новом Београду, у Кумодражу, на Палилули, у Младеновцу, Краљеву, Параћину, Ковину, Врању… Једино је мама са Звездаре рекла да код њих тог проблема нема, али није сигурна да ли је тако и у другим школама у тој општини.
Један, ако не и једини, аргумент који су неки од њих добили је тај да деца “арче“ папир, да га старији цепају и бацају, и да је немогуће то обуздати. Зато је то постало ствар договора – негде деца увек са собом носе папирне марамице, негде папир доносе родитељи, негде се сакупља ђачки динар – купи се то што фали и чува у ормарићу у учионици. Па, коме кад затреба.
Звучи разумљиво, ако се у обзир узме Аргумент. Али који је аргумент за тврдњу да школе спремно дочекују ђаке – уколико им нису обезбеђени основни хигијенски услови? И зашто то иде из џепа (свих) родитеља?
Деведесетих година – у провинцији – у школи коју сам похађала увек смо имали чиме да се обришемо након употребе тоалета. Да л’ је донација, шта ли је – бога питај. Руке смо прали, иако се дешавало да сапун некад нестане.
Тачно је, тада у школи нисмо имали ве-це шоље већ чучавце. Деца у неким селима код Нове Вароши рецимо нису имала ни тоалете. Користила су пољски ве-це. Данас није тако, па тадашње ђаке, а данашње родитеље радује чињеница што њихова деца не морају по киши и минусу да трче напоље не би ли обавила физиолошку потребу. Ко набавља папир је мање-више небитно.
Али морамо ли и данас, у 21. веку, да бирамо – папир или пристојан тоалет. И зашто не оба?
Први септембар школе су дочекале спремно – али родитељи првака не. Већина нас на време је опремила децу за полазак у школу – многима нису биле потребне ни свеске, ни оловке, ни блок, нити слатки пакети које су поједине школе делиле првацима. Али свима је требао тоалет-папир.
Зато је практичније било да се, уместо поклона, деци обезбеде основни хигијенски услови. Осмех на лицу детета због кутије кексића јесте битан, али тешко да тај осмех може да победи нелагоду када први дан у школи преседиш са умазаним гаћицама. И стидом.
Осећај је бљак, знамо, јер…
Сваком се деси касније ил’ пре, да нема више чиме да се обрише…
