ŠEŠELJ, VULETIĆ I PETRIČKOVIĆ O POJASU PRESVETE BOGORODICE: Svetinja ili samo “fetiš”

Pojas Presvete Bogorodice, svetinja koja je iz manastira Vatoped stigla u Beograd prvi put posle šest vekova, bio je izložen u Hramu Svetog Save. Tokom nekoliko dana, stotine hiljada vernika čekale su satima u redovima kako bi mu se poklonile.

Relikvije imaju duhovnu težinu, a ne značenje koje im pripisuju kritičari

Ako govorimo i sa teološkog i sa duhovnog aspekta, kako Srpska pravoslavna crkva povlači jasnu granicu između istorijskog poštovanja relikvija i onoga što kritičari nazivaju fetišizmom i magijskim ritualom, Milan Petričković je prokomentarisao:

– Ima tu svega, ne isključujem spregu između nauke i teologije. Jedino oni koji simplifikovano posmatraju stvari i koji vrlo često iz politikantskih pozicija pokušavaju upotrebom tog pojma, koji apsolutno, kada su u pitanju relikvije i svetinje iz ugla Srpske pravoslavne crkve i onoga što čini osnovu našeg kulturološkog koda, ne stoji. Pojam fetišizma tu ne stoji. To je neukost i neznanje onih koji upotrebljavaju taj pojam. Relikvija je svetinja, to je nešto što ima duhovnu težinu i veoma je značajno u kolektivnom arhetipu našeg naroda. Sa druge strane, imamo pokušaje da se to na jedan minoran način izmontira pomoću vulgarnih interpretacija, upotrebljavajući teške pojmove poput fetišizacije –  kaže Petričković i dodaje:

– Čovek je po prirodi veoma kompleksno biće koje putem vere otvara i dimenziju veoma važnih segmenata, onoga što se zove nada i onoga što se zove ljubav. Nekome na prvi pogled to može delovati kao romantični motiv, ali upravo je to suština i protivteža malopre pomenutim izopačenostima u vrednosnom sistemu i svojevrsnoj goloj materijalizaciji. Svođenje čoveka isključivo na objekat materijalne prirode, uz gušenje svih njegovih drugih segmenata, poput emocionalne dimenzije koja mu daje duhovni orijentir, vrstu smirenja, emocionalne katarze i harmonije, jeste nešto što možemo posmatrati kao individualni čin svakog čoveka, bez obzira na to da li veruje ili ne veruje. Istovremeno, u tom kolektivnom odnosu, činjenica da je veliki broj ljudi prišao svetinji pokazuje ono što je našem narodu svojstveno, sabornost, okupljanje i zajedničko deljenje. Upravo kroz takvo zajedništvo umnožava se kolektivni duh, a njegov značaj je izuzetan – zaključio je Petričković.

Nauka i religija ne moraju biti suprotstavljene

Govoreći o tome gde prestaje pravoslavna pobožnost, a počinje narodna religioznost koja ponekad može naginjati paganskim elementima, Vladimir Vuletić je rekao:

– Treba reći da nauka i religija nisu nužno suprotstavljene. Religija ima jednu funkciju koja se danas menja. Nekada je bila drugačija. Bar iz ugla sociologije, značaj religije bio je važan za integraciju društva, dok je danas više povezan sa pitanjem smisla. Takođe bih istakao da se i nauka često zloupotrebljava. Izuzetno je važno reći da oni koji navodno iz sociološkog ugla izjednačavaju relikviju i fetiš naprosto ne znaju o čemu govore, niti su tako nešto mogli da pročitaju u bilo kom udžbeniku sociologije – rekao je Vuletić.

Vuletić je istakao da ga ne iznenađuje činjenica da se i u savremenom, racionalnijem društvu veliki broj ljudi okuplja oko relikvija, naglašavajući da takvi fenomeni nisu specifični samo za Srbiju. Ono što mu je, kako je naveo, mnogo zanimljivije jeste intenzitet javnih reakcija i potreba da se ovakvi događaji problematizuju. Prema njegovom mišljenju, iza takvih reakcija može se prepoznati izvesna doza straha i nelagode pred pojavama koje i dalje imaju snažan uticaj na veliki broj ljudi.

Filozofski put do vere i pitanje porekla sveta, života i razuma

Vojislav Šešelj je prokomentarisao zašto se svaki dublji duhovni čin danas smatra primitivizmom:

– Do iskrene vere u Boga ja nisam došao preko religije nego preko filozofije. U filozofiji imamo čitav niz filozofa koji su argumentovano dokazivali da Bog postoji, a i čitav niz filozofa koji su argumentovano dokazivali da Bog ne postoji. Po mom mišljenju, ubedljiviji su ovi koji tvrde da Bog postoji. Nemoguće je da postoji univerzum, da postoji materija u oba svoja oblika, i u masi i u energiji, a da neko nije stvorio. Pa nemoguće je da neko nije stvorio ni prostor i vreme i da to nema neki smisao i cilj. Zatim, ko je stvorio život? Život može da nastane samo iz već postojećeg života. I na kraju, razum – ko je razum stvorio, zbog čega, ima li cilj, ima li svrhu? Za mene ima. Da je Bog hteo da svi ljudi imaju jednu veru i jednu religiju, sigurno bi imali jednu veru, ali Bog se u to nije mešao, pustio je čoveka da istražuje o svom tvorcu. I sve religije su delo čoveka, a ne delo Boga, po mome mišljenju.

Šešelj je na kraju zaključio da je vera životno nadahnuće, ali i privatna stvar svakog čoveka, te da svaki pojedinac na svoj način pristupa Bogu i zamišlja ga, zbog čega se u to ne sme ulaziti niti to osporavati.

Zabranjeno preuzimanje dela ili čitavog teksta i/ili foto/videa, bez navođenja i linkovanja izvora i autora, a u skladu sa odredbama WMG uslova korišćenja i Zakonom o javnom informisanju i medijima.

Kurir.rs