UPRKOS nesumnjivoj podršci koju je za svoj rad oko štampanja knjiga imao u mitropolitu Stefanu Stratimiroviću, Stefan Novaković je i dalje nailazio na razne teškoće, pa i intrige čije osnove nisu uvek dovoljno jasne.
Foto: Iz knjige „Srbi u Beču“”
Tako 2. aprila 1795. temišvarski episkop Petar Petrović, raniji član Ilirske dvorske kancelarije a zatim referendar pri Ugarskoj dvorskoj kancelariji, izveštava iz Beča mitropolita Stefana Stratimirovića o nekakvom „intimatu” koji se odnosi na školske knjige. U tom spisu optužuje se Novaković da štampa skupe knjige, a kao tužitelji navode se „bratija Jankovića”, dakle ljudi iz okruženja ovog novosadskog knjižara. U istom pismu episkop Petar Petrović iskazuje i svoju misao da Novakovićevu štampariju preuzmu narodni fondovi…
Iz jednog drugog pisma koje je episkop Petrović uputio mitropolitu Stratimiroviću iz Beča 6. juna 1795. proizlazi da je i Stefan Novaković bio upoznat sa idejom o potrebi osnivanja kompanije koja bi preuzela štampariju.
Štaviše, kad govori o Novakoviću, Petrović kaže da ideja o narodnom fundusu koji bi kupio štampariju „jest odavna njemu u glavi“. Bilo je, međutim, očigledno da su novčani razlozi bili glavni povod što je Stefan Novaković odlučio da svoju štampariju proda. Ovo tim pre što su konačno propali i svi pokušaji da se radi njenog daljeg održavanja i spasavanja stvori i nekakvo akcionarsko društvo. To ga je i navelo da se 8. avgusta 1795. obrati caru sa molbom da mu se odobri prodaja štamparije peštanskom Univerzitetu za 45.000 forinti.
Svoju molbu Novaković je potkrepio i tvrđenjem da će to biti od velike koristi za univerzitetsku štampariju, koja bi mogla da štampa i sve ćiriličke knjige za Srbe, Rumune i Rusine u Monarhiji, pošto bi došla do ćiriličkih slova i do korektora i stekla poverenje pravoslavnog sveštenstva i naroda. Posle uobičajenih administrativnih procedura, car je 13. septembra 1795. dao dozvolu za prodaju štamparije, o čemu ga je prethodno obavestio Državni savet, saglašavajući se sa takvim rešenjem.
Sklapanje kupoprodajnog ugovora između Stefana Novakovića i Ugarskog namesničkog veća izvršeno je krajem septembra 1795. za konačnu cenu od 35.000 forinti. Na taj način okončano je još jedno razdoblje Kurcbekove štamparije u Beču, koja je preseljena u Peštu i uključena u poslovanje univerzitetske štamparije.
Laički naslovi
U VREME rada bečkih štamparija Jozefa Kurcbeka i Stefana Novakovića srpska čitalačka publika još uvek je malobrojna, tako da je svaki laički naslov koji se pojavio predstavljao istovremeno i novi korak uključivanja u napredne težnje prosvetiteljskog doba, na kraju osamnaestog stoleća.
BEZ obzira na to što je mitropolit Stefan Stratimirović ocenio da je Novaković svoju štampariju tehnički unapredio, te da je mnogobrojnim izdanjima priuštio dobar glas ne samo štampariji već i pravoslavnom narodu uopšte, ne može se poreći ni činjenica da su preuzimanje ove srpske štamparije u Beču i njen prelazak u tuđe ruke predstavljali poraz svih naprednih krugova našega društva.
Izgleda da veličine i značenja ovog poraza nije bio svestan ni mitropolit Stefan Stratimirović, kao ni drugi episkopi Karlovačke mitropolije. O tom ravnodušnom stavu svedoči i pismo od 18. aprila 1795. kojim je pakrački episkop Kirilo Živković odgovorio mitropolitu Stratimiroviću na njegovo obaveštenje o prodaji Novakovićeve štamparije. (…) U istom pismu episkop Kirilo Živković brani mitropolita Stratimirovića od nekih žalbi koje su se zbog „nedostatka razsuždenija” čule na njegov račun. Očigledno, bili su to ogorčeni glasovi koji su krivicu za prodaju Novakovićeve štamparije peštanskom Univerzitetu svaljivali na mitropolita Stefana Stratimirovića.
Za ovakav ishod ne treba, međutim teretiti isključivo crkvenu hijerarhiju. O tome najbolje svedoči oglas kojim se sam Novaković preko svog lista “Slaveno-serbskija vjedomosti” obratio vaskolikom srpskom, pa čak i rumunskom društvu, pozivajući ih da se sa njim uortače kako ne bi dozvolili da štamparija propadne ili ponovo dođe u tuđinske ruke.
Isto tako je neprilično upoređivanje štamparskih zasluga Jozefa Kurcbeka i Stefana Novakovića, pogotovo ako se za ovoga drugoga zna da „uloga i značaj daleko zaostaju iza zasluga njegovog bečkog prethodnika” . Jer, nikako ne treba gubiti iz vida da postoje i velike razlike u izdavačkim ostvarenjima jedne i druge štamparije. Dok je Kurcbek pretežno okrenut neophodnim crkvenim knjigama, Stefan Novaković već pokušava da u rad svoje štamparije unese i što više čisto laičkih sadržaja. (…)
AKO se, dakle, šire uzevši, daje ocena svega onoga što je Stefan Novaković štampao u Beču, i to za svega nekoliko godina koliko je rukovodio svojom štamparijom, vredi istaći i neke naslove koji su obogatili srpsku književnost XVIII veka. Tako, 1792. godine, Novaković štampa Maksimovićev “Mali bukvar za veliku decu”, a iste godine i dva broja “Slaveno-serbskija vjedomosti”.
Tada je štampana i Dositejeva knjiga “Sobranija raznih naravoučitelnih veščej v polzu i uveselenije”, a pravi poduhvat predstavljalo je objavljivanje (1794) četvorotomne Rajićeve Istorije, čija je poslednja knjiga izašla 1795. godine. Godine 1793. Novaković štampa i znameniti spev Matije Antuna Reljkovića “Satir iliti divji čovik”, koji po svojoj sadržini već spada u klasičnu književnost prosvetiteljskog doba. Među vredne knjige spada i Italijanska gramatika, koju je 1794. objavio arhimandrit Vikentije Ljuština.
U redakciji pakračkog episkopa Kirila Živkovića izašlo je Domentijanovo “Žitije sv. Simeona i Save”, važno delo za širenje kulta ovih srpskih svetitelja na području Karlovačke mitropolije. Najzad, stvaranju čitalačke publike pridoneli su i obavezni kalendari, koji će se tokom sledećih decenija, a naročito u epohi romantizma, razviti kod Srba u posebnu i veoma zanimljivu književnu vrstu.
SUTRA: SRBI NEKAD, KAO I DANAS, NISU MARILI ZA NOVINE