Samo je jedan kapiten: Ko je bio Franko Barezi, legenda koju su navijači stavili čak i iznad Maldinija

Postoje fudbaleri čija se veličina meri golovima, asistencijama i individualnim nagradama, a postoje i oni koji postanu deo identiteta jednog kluba.

Franko Barezi pripadao je drugoj grupi. Tokom dve decenije u crveno-crnom dresu bio je igrač, kapiten, vođa odbrane i čovek preko kojeg je Milan prošao put od Serije B do najboljeg tima na svetu.

Milan se od njega oprostio porukom da je čitava istorija kluba u suzama i da će njegov primer i integritet zauvek ostati deo crveno-crnog DNK, baš kao i dres sa brojem šest. Ta poruka nije bila samo protokolarni oproštaj od velikog fudbalera. Za navijače Milana Barezi je predstavljao standard prema kojem su merili sve kapitene koji su došli posle njega.

Rođen je 8. maja 1960. godine u Travaljatu, mestu u pokrajini Breša. Detinjstvo mu nije bilo lako, pošto je do 16. godine ostao bez oba roditelja. U pokušaju da izgradi fudbalsku karijeru krenuo je zajedno sa dve godine starijim bratom Đuzepeom, ali su im se putevi razdvojili već na prvom velikom ispitu.

Obojica su otišla na probu u Inter. Đuzepe je zadržan i kasnije je postao kapiten nero-azura, dok je Franko odbijen jer u klubu nisu bili uvereni da njegova sitna građa odgovara zahtevima profesionalnog fudbala.

Otišao je kod gradskog rivala i dobio priliku u Milanu, čime je počela jedna od najvažnijih priča u istoriji italijanskog fudbala. Braća su kasnije predvodila suprotne strane milanskog derbija i kao kapiteni razmenjivala zastavice pred utakmicama Intera i Milana.

Barezi je za prvi tim debitovao tokom sezone 1977/78, dok je još bio tinejdžer. Već naredne godine postao je standardan član ekipe i sa 18 godina osvojio prvi Skudeto. Bila je to deseta titula Milana, koja je klubu donela zvezdicu iznad grba, ali se ubrzo pokazalo da mladog defanzivca ne čeka samo niz trofeja.

Rosoneri su početkom osamdesetih dva puta završili u Seriji B. Barezi je tada već bio reprezentativac Italije i imao mogućnost da ode u stabilniju sredinu, ali nije napustio klub. Ostao je i u drugom rangu, a sa samo 22 godine dobio je kapitensku traku. Nosio ju je tokom narednih 15 sezona, što njegovu vezu sa Milanom čini mnogo dubljom od obične priče o igraču koji je dugo ostao u istom timu.

Barezi nije ostao samo kada je Milan osvajao Evropu. Bio je tu i kada je klub prolazio kroz jedan od najtežih perioda u svojoj istoriji, kada su tribine bile manje pune, novca nije bilo dovoljno, a povratak među najbolje nije garantovao trenutni oporavak. Upravo zbog toga navijači su ga smatrali simbolom odanosti, a ne samo velikim defanzivcem.

Dolazak Silvija Berluskonija 1986. godine promenio je sudbinu kluba. Arigo Saki ubrzo je sastavio ekipu koja će promeniti evropski fudbal, a Barezi je postao njena centralna tačka. Ispred njega su igrali Rud Gulit, Marko van Basten i Frank Rajkard, ali je iza njih stajala odbrana čiji je svaki pokret kontrolisao kapiten sa brojem šest.

Mauro Tasoti, Alesandro Kostakurta, Paolo Maldini i Barezi činili su liniju koja je postala jedna od najpoznatijih u istoriji igre. Bili su organizovani, pomerali se zajedno i koristili ofsajd-zamku kao napadačko oružje. Bilo je dovoljno da Barezi podigne ruku i napravi korak napred, pa da čitava poslednja linija reaguje kao jedan igrač.

Nije bio visok ni fizički dominantan u klasičnom smislu, ali je protivničke napade zaustavljao čitanjem igre, postavljanjem i pravovremenom reakcijom. Igrao je libera, ali nije bio samo poslednji čovek odbrane. Često je predstavljao prvog organizatora napada, izlazio sa loptom, menjao stranu i određivao ritam ekipe. FIFA ga je opisala kao igrača koji je pomogao da se uloga libera razvije u jednu od najvažnijih pozicija tog doba.

Milan je pod Sakijem osvojio Kup evropskih šampiona 1989. i 1990. godine. Prva od te dve titule stigla je posle sezone u kojoj su rosoneri u polufinalu razbili Real Madrid, a zatim u finalu savladali Steauu. Barezi je kao kapiten podizao pehare tima koji se i danas navodi među najboljim ekipama svih vremena.

Uspešan period nastavljen je i pod Fabijom Kapelom. Milan je dominirao italijanskim fudbalom, napravio niz od 58 prvenstvenih utakmica bez poraza i 1994. godine ponovo postao prvak Evrope pobedom nad Barselonom od 4:0. Barezi zbog suspenzije nije mogao da igra to finale, kao ni Kostakurta, ali je kapitenov uticaj bio prisutan u načinu na koji je ekipa branila prostor i kontrolisala utakmicu.

Karijeru je završio sa 719 zvaničnih nastupa i 33 gola za Milan. Osvojio je šest titula prvaka Italije, tri Kupa evropskih šampiona, dva Interkontinentalna kupa, tri evropska i četiri italijanska Superkupa. U dresu rosonera proveo je 20 sezona i nikada nije nastupao za drugi klub.

Njegovu veličinu potvrđuje i drugo mesto u izboru za Zlatnu loptu 1989. godine, kada je ispred njega završio samo saigrač Marko van Basten. Za defanzivca u eri velikih napadačkih zvezda takav plasman predstavljao je priznanje koje je prevazilazilo uobičajene ocene učinka štopera i libera.

Barezi je imao posebnu priču i sa reprezentacijom Italije. Bio je član ekipe koja je 1982. godine postala prvak sveta, iako na tom turniru nije dobio priliku da zaigra. Kasnije je postao komandant odbrane i kapiten nacionalnog tima, sa kojim je osvojio treće mesto na Mundijalu 1990. i stigao do finala četiri godine kasnije u Sjedinjenim Američkim Državama.

Upravo je Mundijal 1994. doneo jednu od najpoznatijih epizoda njegove karijere. Barezi je povredio koleno tokom grupne faze protiv Norveške i morao na operaciju. Očekivalo se da je turnir za njega završen, ali se za samo 25 dana vratio na teren i kao kapiten zaigrao u finalu protiv Brazila.

U velikoj vrućini u Pasadeni odigrao je 120 minuta i predvodio odbranu Italije koja nije primila gol. Finale je završeno rezultatom 0:0, pa se pristupilo izvođenju penala. Barezi je preuzeo prvi udarac Italijana i poslao loptu preko prečke. Kasnije su pogrešili Danijele Masaro i Roberto Bađo, pa je Brazil postao prvak sveta.

Slika Barezija u suzama ostala je jedan od najupečatljivijih prizora tog Mundijala. Promašeni penal nije poništio činjenicu da se vratio posle operacije i odigrao jednu od najboljih utakmica u karijeri. Za Italiju je ukupno nastupio 81 put, postigao jedan gol i nosio kapitensku traku od 1991. do povlačenja iz reprezentacije 1994. godine.

Igračku karijeru završio je 1997. godine, sa 37 godina. Milan je tada doneo odluku da povuče njegov broj šest, pa taj dres više nije mogao da pripadne nijednom igraču. Dve godine kasnije navijači su ga izabrali za najboljeg fudbalera Milana u 20. veku.

Koliko je bio važan navijačima pokazalo se i mnogo godina nakon njegovog poslednjeg meča. Kada se Paolo Maldini 2009. opraštao od San Sira posle 24 godine u prvom timu, deo navijača sa južne tribine nije mu priredio oproštaj kakav se očekivao.

Maldini je tokom počasnog kruga pred „Kurvom Sud“ video transparent kojim su mu ultrasi zamerili raniji sukob sa njima, dok je sa tribine odjekivalo Barezijevo ime i poruka: „Samo je jedan kapiten“. Scene su izazvale šok jer je i Maldini bio simbol Milana, rekorder i jedan od najvećih defanzivaca svih vremena.

Taj incident nije umanjio Maldinijevu veličinu, ali je pokazao kakav je status Barezi imao među delom navijača. Čak i čovek koji je podigao Ligu šampiona kao kapiten, proveo čitavu karijeru u Milanu i odigrao više utakmica od Barezija morao je da sluša poruku da je samo jedan čovek za njih bio pravi „kapitano“.

Barezi je posle završetka karijere ostao vezan za klub. Radio je u njegovim mlađim kategorijama, predstavljao Milan širom sveta, a od 2020. godine obavljao je funkciju počasnog potpredsednika. Nije bio figura koju je klub koristio samo za ceremonije, već živa veza između različitih generacija rosonera.

Njegova karijera bila je priča o odbijanju koje se pretvorilo u istoriju, o igraču kojeg Inter nije želeo, a Milan nikada više nije pustio. Bila je to priča o prvaku sveta koji je ostao u drugoj ligi, kapitetu koji nije morao da viče da bi ga svi pratili i defanzivcu koji je pokazao da se utakmice mogu kontrolisati i bez postignutog gola.

Zato broj šest u Milanu nije samo povučeni broj. On predstavlja jedno razdoblje, stil igre i odnos prema dresu koji je u savremenom fudbalu gotovo nestao. Franko Barezi nije bio samo kapiten velike generacije. Za Milan je bio i ostao merilo onoga što kapiten treba da bude.

BONUS VIDEO