Да ли ће Јапан, Република Кореја и Тајван остати сами, окружени нуклеарним силама као што су Кина, Русија и Демократска Народна Република Кореја, без помоћи америчке војске?
Ова могућност се све донедавно чинила као (не)научна фантастика, и то упркос каприциозним изјавама и грубим јавним наступима америчког лидера Доналда Трампа, који уме да буде, неки у Азији кажу, суровији према савезницима него према геополитичким ривалима Пекингу, Москви и Пјонгјангу.
Наиме, још у свом првом мандату председник Доналд Трамп снажно је захтевао од својих савезника, влада у Токију, Сеулу и Тајпеју, да издвоје два, па и три пута више за сопствену одбрану, те осетно повећају суме које троше за потребе стационирања америчких војника на својим територијама. У свом другом мандату он је од њих буквално тражио оно што поједини левичарски настројени источноазијски коментатори отворено називају “рекетом” – амерички лидер је у више наврата јавно изјављивао да Јапан, Јужна Кореја и Тајван треба да прихвате високе америчке царине на своју робу и услуге, те уложе стотине милијарди у америчку привреду јер их САД штите. Односно, његов аргумент је био да САД треба да буду финансијски обештећене за то што пружају услугу безбедности тим земљама и регијама.
Препорука за повлачење из Источне и Југоисточне Азије
Но, све то до сада се углавном схватало као ексцентричност недовољно дипломатски поткованог и студиозног америчког председника или као огољено настојање његове владе да поправи свој финансијски биланс, али не као истинска жеља САД да се повуку из региона Источне Азије.
Јер, мада се сумњало и говоркало пред Трампово друго по реду ступање на функцију да би он могао да у склопу своје филозофије “прво Америка” заузме курс самоизолације или војнополитичког затварања у западну хемисферу, та забринутост није дуго трајала пошто је убрзо постало јасно да он неће (у потпуности) напустити Украјину и пошто је он убрзо повео најпре краћу интервенцију, а онда и рат против Ирана.
Међутим, сада у Јапану и другим источноазијским савезницима САД почињу да се пале аларми, јер се међу америчким војнополитичким аналитичарима по први пут јављају гласови који позивају владу да напусти политику опкољавања и спутавања Народне Републике Кине кроз базирање војних снага у Источној и Југоисточној Азији, или оном што Американци називају “први ланац острва” (Јапан-Тајван-Филипини).
Наиме, америчка аналитичарка Џенифер Кавано из тинк–тенка “Дифенс прајоритиз” (“Одбрамбени приоритети”), који се бави спољнополитичким и стратешким војним питањима, последњих месеци је објавила чланке и остварила подкаст наступе у којима је заступала мишљење да је рат у Персијском заливу показао да у условима модерног ратовања, где субјекти приближно исте, па и мање, моћи од америчке могу да јефтиним дроновима и балистичким пројектилима лако и ефикасно униште базе америчке војске, поседовање упоришта на првој линији фронта или у њеној непосредној близини више нема смисла, те може бити штетно.
Кавано, наравно, има на уму чињеницу да је Иран успешно бомбардовао двадесетак америчких база у земљама Персијског залива и Јордану, проузроковавши озбиљну материјалну штету и присиливши снаге које су биле стациониране у њима на повлачење.
Она истиче чињеницу да је кинеска војска далеко бројчано снажнија и боље наоружана од иранске, те да би захваљујући свом богатом арсеналу балистичких, крстарећих и хиперсоничних пројектила, те мноштву дронова и других ваздухоплова, разорила америчке базе у Јужној Кореји, Јапану и Филипинима и проузроковала велике губитке америчкој армији. У том смислу, по Американце би посебно мрачан био сценарио у којем би Кинези били ти који задају први ударац.
Такође, јасно је и да САД и друге чланице НАТО, због ниске стопе производње и великог утрошка пројектила у Персијском заливу и Украјини не поседују довољно средстава да се кинеској армији супротставе више од неколико недеља.
Кавано, која сматра да су основни интереси САД да заштити своју сопствену територију и поморске руте снабдевања, зато у свом тексту “Стратегија другог ланца острва за Азију” објављеном 10. септембра саветује војни и државни врх у Вашингтону да до 2035. постепено повуку своје трупе с тзв. “првог ланца острва” (из Јужне Кореје, Јапана и Филипина), те одбрамбени штит у односу на кинеску армију поставе (искључиво) на тзв. “другом ланцу острва”, који чине Гуам, Сајпан, Палау и друга Каролиншка острва, те Папуа Нова Гвинеја.
Штавише, она сматра да САД у односу на Тајван треба да усвоје политику немешања, те ставе тачку на своје војне савезе са Јужном Корејом, Јапаном, Филипинима и Аустралијом, односно, овим земљама препусте да се саме старају о својој безбедности.
Страховање савезника
Оно што брине војне и политичке планере у престоницама америчких савезника у источној Азији је то што тинк–тенкови, нарочито они блиски Пентагону и америчкој војној индустрији, имају значајан утицај на формирање политике и стратегије у Вашингтону, односно, то што се неретко испостави да оно што су они предлагали или писали у својим публикацијама касније буде буквално пресликано у деловање америчке државе и војске. У том смислу посебно су познати радови “Растезање Русије”, “Којим путем до Персије?” и “Супротстављање регионалној стратегији Ирана”, који износе детаљне политичке, економске, обавештајне и војне мере и акције за слабљење и провоцирање Москве и Техерана.
Такође, подстакнути расправом коју је Кавано изложила у свом прошломесечном трактату, јапански медији пишу о томе да је рат с Ираном у САД изразито непопуларан, те да би амерички грађани у будућности и према Тајвану или Јапану могли да заузму став да је неоправдано да њихова држава трпи материјалне и људске губитке у корист далеких страних земаља.
Наравно, посебно крупно и тешко питање је шта би се десило са америчким савезницима ако би се америчка војска повукла или драстично умањила своје присуство на Корејском полуострву, у Јапану, у водама око Тајвана и на Филипинима.
Такође, питање је и у којој мери би САД могле да бродовима, подморницама и ваздухопловима покрију те просторе са Гуама и других локација у другом ланцу острва у случају да одлуче да повуку своје трупе али (супротно политичкој тези Џенифер Кавано) не одустану од пројекције војне моћи на Источну Азију.
Како би изгледала Источна Азија без америчке војске
Јасно је да би се због жеље матице Кине да врати под своју контролу Тајван, због њене велике популације, индустријског капацитета и војне моћи, то пацифичко острво са 23 милиона становника, ако би његова влада наставила да инсистира на независности након евентуалног повлачења војске САД, нашло у врло тешкој позицији.
Међутим, не би било изненађење ако би се заправо у најтежој војној и политичкој ситуацији нашли Филипини – земља која се са Пекингом спори око територија у Јужном кинеском мору а нема ни економску ни војну снагу коју поседује Тајван. Такође, када је у питању оружана интервенција, државни врх у Пекингу сигурно према Филипинима не гаји скрупуле које има према народу кинеског порекла, односно, својој браћи на Тајвану.
Сигурно је да би у Источној Азији дошло и до експлозије у наоружавању, која би имала дубоке последице за безбедност не само у том региону, већ у целом свету – Република Кореја и Јапан, земље које поседују мноштво нуклеарних реактора и напредну ракетну технологију која им, рецимо, омогућава успешно лансирање сателита у орбиту, вероватно би врло брзо израдиле сопствено термонуклеарно оружје како би успоставиле војну равнотежу са суседима Кином, Русијом и Северном Корејом.
Мањинско али важно мишљење
Ваља рећи да је вашингтонски тинк–тенк “Дифенс прајоритиз” програмски опредељен за “реалистичну и уздржану” спољну политику, те да заговара релативно мирољубив приступ у односима са другим државама, због чега се може сматрати мањинским мишљењем или мање утицајном институцијом од, рецимо, “РАНД” корпорације, “Институције Брукингс” или “Вашингтонског института за блискоисточну политику”, аутора горе наведених радова који су осмислили будући (хибридни) ратни пут САД против Русије и Ирана.
У “Дифенс прајоритизу”, на пример, сматрају да су САД војно присутне на сувише места у свету, да су у прошлости непотребно водиле превише ратова, да при војном ангажовању у иностранству треба да воде више рачуна о потрошњи новца и задуживању, као и да уопште треба да се посвете остваривању економског просперитета за своје грађане уместо оружаним сукобима са другим земљама.
Међутим, у својим анализама Џенифер Кавано указује на истину – на очигледне промене у средствима и начину ратовања, те конкретне последице сукоба у Персијском заливу по америчке базе у близини Ирана. На основу тога она изводи и рационалан закључак да је једини начин да се спрече велики амерички губици у људству и техници у евентуалном сукобу са Кином да се они изместе далеко од њене обале (ЛИНК).
Зато, као и због финансијских тешкоћа с којима се суочава америчка држава и све мање подршке тамошње јавности за ратне авантуре у иностранству, њено гледање на америчко војно присуство у Источној Азији ће сигурно бити узрок главобоље за стратеге у савезницама Сједињених Држава у том региону.