Ružicu je zabolela glava, a onda totalni mrak: “Nisam znala ko sam, ni kako se zovem! Pitala sam ko me je ošišao?”

Jedna hladna decembarska noć zauvek je promenila život Ružice Stojanović Zec iz Zvornika.

Tog 9. decembra 2014. godine, potpuno neočekivano, doživela je moždani udar, nije se sećala ni svog imena, ni svog života pre toga.

Danas, 11 godina kasnije, Ružica govori o sudbinskoj borbi za opstanak, lekarima koji su joj spasili život i poruci koju želi da prenese svima.

– Sada je decembar, noć je hladna, isto kao 9. decembra 2014. godine. Ovo je moja priča i moj savet svim prijateljima na društvenim mrežama da im se ne desi ono što se desilo meni. Ko hoće da pročita, hvala mu; ko neće, neka preskoči moju priču. Jednom je Bata Stojković rekao: “Mene, ako se sete, sete se, ako se ne sete, nikom ništa. ” – počela je Ružica.

O onome što ju je zadesilo pisala je na svom Fejsbuk profilu.

– Moj život je velika igra sudbine. Završila sam osnovnu i srednju škola u Banovićima, a fakultet u Sarajevu. U BiH-a je krenuo rat maja 1992. godine, moj brat je poginuo na Ozrenu. Nakon rata, 1996. godine, počela sam da radim u Bjeljini, u MUP-u Repblike Srpske. Posle toga, udaja i stanovanje u Zvorniku. I tako, kuća-posao, posao-kuća. Nikad nisam pomislila da mi se moglo desiti nešto što mi je život okrenuo – napisala je ona.

Međutim, desilo se…

– Zato se svakog 9. decembra setim utorka, 2014. godine, kada me je oko 23:00 časa, jako zabolela glava. Ne znam kad sam se onesvestila ili probudila. Bilo je jutro. Kažu da je jedan čovek prijavio da sam zvala u pomoć. Hvala mu do neba. Sećam se kada su mi došli kolege i koleginice iz MUP-a da mi pomognu. Posle toga – mrak! Prošlo je neko vreme i nije mi jasno gde se nalazim i zašto me zove čovek u belom mantilu – prisetila se Ružica pa dodala:

– Ne znam ni ko sam, ni kako se zovem. Ne znam ni ko su dva čoveka i jedna žena koji su došli da me vide. Prošlo je jedno vreme, koliko – ne znam. Počela sam da se malo sećam – bili su to moj muž, dever i sestra.

Oni su joj rekli da ju je u Beogradu na VMA, oko dva sata noću, operisao doktor Slaviša Stefanović.

– Operisao me i spasio mi život. Neka ga Bog podari zdravljem i srećom. Pet dana sam ležala u šok sobi, a nakon desetak dana, vratili su me kući. Kad sam došla, pogledala sam se u ogledalo. Šok! Pitala sam ko mi je ošišao i obrijao levi deo glave? Ko mi je ušio taj deo moje glave? Ispričali su mi šta se desilo. Rekli su mi da sam imala aneurizmu koja je izazvala moždani udar. Nisam imala pojma šta to znači. Prošlo je jedno vreme da shvatim šta mi se desilo – navela je ona.

Navršilo se punih 11 godina od njene operacije. Status na Fejsbuku je pisala baš u neko vreme kada je i te noći operisana.

– Ne mogu da zaspim. Sada je sreda, 02:12 časova. To je vreme kada su mi otvorili i operisali glavu. Na jednoj kontroli, jedan doktor mi je rekao da moj mozak radi 95%, a ne 100%. Za mene je to dovoljno. Drugi doktor mi je rekao: “Od hiljadu lica koji su imali moždani udar, jedno lice ostaje živo, vi ste jedna od tih”. Hvala ti Bože na ovom poklonu – zahvalna je Ružica.