BIVŠI operater američke mornarice za protivpodmorničku borbu (ASW) kaže da je fama o podmornici klase „Kilo” kao „crnoj rupi” bila smešna.
Foto: Mil.ru
Tiha je samo pri brzini od 3 čvora, mora satima da koristi „šnorkel” (cev za dovod vazduha) uz bučne dizel-motore koji učetvorostručuju njen domet otkrivanja, nema vučeni sonarni niz i bazira se svega nekoliko stotina milja od pristaništa gde su tri podmornice klase „Kilo” već bile pogođene. Podmornica od koje smo zaista strahovali bila je „Viktor III”.
Podmornica klase „Kilo” nije „crna rupa”:
Ruska podmornica klase „Kilo” bila je tema bezbrojnih članaka u kojima se tvrdilo da je toliko tiha i neprimetna da predstavlja „crnu rupu” u vodi, odnosno da je navodno nemoguće otkriti je.
Što se tiče podmornica, smatrao sam da je to bila šala.
Priznajem da sam pomalo pristrasan kada su u pitanju podmornice, budući da sam i sam bio operater za protivpodmorničku borbu i znao ponešto o mogućnostima naših podmornica, ali sam uvek smatrao da je fama oko klase „Kilo” bila neosnovana.
Nismo strahovali od klase „Kilo” niti smo je smatrali ozbiljnom pretnjom
Na osnovu mog iskustva i mišljenja mojih kolega, poštovali smo određene podmornice – poput onih iz klase „Projekat 670 Skat” (NATO oznaka „Čarli”), koje su mogle da ispale osam krstarećih raketa srednjeg dometa na neki od naših nosača aviona, a da se istovremeno uspešno angažuju u borbi protiv brodova ili drugih podmornica – dok smo od drugih strahovali.
Reč je o podmornicama kao što je „Projekat 671RTM/RTMK Ščuka” (NATO oznaka „Viktor III”).
Između 1974. i 1984. godine, dve američke podmornice i nosač aviona „USS Kiti Hok” sudarili su se sa podmornicama klase „Viktor III”, a ti sudari su prošli neprimećeno.
Pre nego što to pripišete lošim veštinama upravljanja plovilom, razmislite o sledećem.
Ruski kapetani tih podmornica imali su toliko poverenja u nečujnost klase „Viktor III” da su se usuđivali da priđu tako blizu.
Nismo strahovali od ruske klase „Kilo”, niti smo je naročito poštovali. Dizel-električne podmornice poput klase „Kilo” su tihe, ali to dolazi uz visoku cenu po pitanju borbene efikasnosti.
Dizel-električne podmornice su više predstavljale smetnju nego stvarnu pretnju.
Iako je tačno da je domet akustičkog otkrivanja dizel-električne podmornice, dok se kreće pod vodom koristeći elektromotore, bio upola manji nego kod nuklearne podmornice, ta prikrivenost je za dizel-električnu podmornicu nosila opasan kompromis: ograničeno vreme boravka pod vodom.
Smatralo se da podmornica klase „Kilo” može provesti do 45 dana pod vodom krećući se brzinom od 3 čvora.
Nakon toga bi morala da izroni do dubine periskopa, podigne disaqku (šnorkel) i satima koristi svoje veoma bučne dizel-motore kako bi napunila baterije.
Ta buka bi više nego učetvorostručila domet njenog akustičkog otkrivanja, a disalica bi bila vidljiva na radaru, zajedno sa brazdama koje ostavlja za sobom.
Dok satima boravi blizu površine radi punjenja baterija, „Kilo” je laka meta
Američka jurišna podmornica bi čula tu podmornicu klase „Kilo” sa velike udaljenosti i mogla bi joj prići velikom brzinom kako bi je uništila.
Naglašavam veliku brzinu jer je „Kilo”, dok su joj radili dizel-motori, bila praktično gluva.
Rusi nisu opremili „Kilo” pasivnim sonarnim sistemom sa vučenom antenom, a kada motori rade, oni stvaraju toliku buku u vodi da hidrofoni montirani na trupu podmornice gotovo ništa drugo ne mogu da čuju.
Iz vazduha, radar za pretraživanje na avionu P-3 „Orion” ili S-3A „Viking” uočio bi tu disalicu i tačno znao o čemu je reč. Posada bi javila poziciju, upozorila sve brodove i podmornice u tom području i napala je dok se nalazila u plitkoj vodi i bila relativno bespomoćna.
Podmornice klase „Kilo” imale su „kratak domet” i bile su vezane za svoju luku
Taj nedostatak autonomije pokazao se kobnim za podmornice klase „Kilo” u novijoj istoriji.
Najmanje dve ruske i jedna iranska podmornica klase „Kilo” oštećene su ili uništene dok su bile vezane za pristan.
Kod nuklearne podmornice, kojoj godinama nije potrebno dopunjavanje goriva i koja može ostati pod vodom sve dok traju zalihe hrane za posadu, mnogo je manja verovatnoća da će biti zatečena na vezu i potopljena. Zbog ograničenog vremena provedenog pod vodom, očekuje se da podmornice klase „Kilo” deluju u radijusu od nekoliko stotina milja od svoje matične luke.
Nakon isplovljavanja, podmornica bi zaronila, obavljala patrolu, a zatim se – nakon nekoliko nedelja, kada bi se baterije ispraznile – vraćala, bezbedno izranjala i pristajala uz obalu.
To predstavlja slabost za klasu „Kilo”.
Dovoljno je da se vešt kapetan američke podmornice tiho postavi ispred te luke i sačeka da „Kilo” isplovi ili se vrati, a zatim je uništi torpedom koje ona ne može da izbegne.
Nema potrebe za potragom na otvorenom okeanu kada imate prilično jasnu predstavu o tome gde će se ona nalaziti svake dve do tri nedelje. Takođe ćete prilično precizno znati i vreme kada će se to desiti.
„Kilo” će isploviti ili se vratiti u najmračnijim satima noći kako bi izbegao vizuelno otkrivanje.
„Kilo” je bio tih po ruskim standardima, ali ne i po našim
Rusi su hvalili tišinu klase „Kilo” tokom plovidbe pod vodom, ali treba imati na umu da se ta tišina meri prema ruskim standardima i mogućnostima njihove akustičke opreme za protivpodmorničku borbu.
A ta oprema nije ni približno tako dobra kao ona koju koristi američka mornarica.
Lično mogu da potvrdim koliko su naše podmornice tihe kada se mere standardima vrhunskih sistema za akustičko otkrivanje.
Osim u slučajevima kada su želele da ih čujemo tokom vežbi, zaista nismo mogli da ih detektujemo.
Slušao sam snimke rada podmornice klase „Kilo” pod vodom; iako je relativno tiha, gotovo odmah se može prepoznati kao potopljena dizel-električna podmornica po sporom okretanju elise. To je siguran znak koji odaje prisustvo podmornice „Kilo”.
Svaka podmornica može biti „crna rupa”
Što se tiče te priče o „crnoj rupi”…
Svaka podmornica koja lebdi na određenoj dubini u stanju neutralne plovnosti, dok joj motori ne pokreću elise, predstavlja akustičnu crnu rupu. Ona proizvodi toliko malo buke u vodi da biste morali da budete tačno iznad nje – na manje od 400 stopa (oko 120 metara) – da biste bilo šta čuli; na većoj udaljenosti, nema šanse.
Da bi se podmornica „Kilo” kretala tiho, pod vodom može ići brzinom od svega 3 čvora, što je otprilike brzina hodanja prosečnog čoveka.
Kolika je zapravo korist od toga u pomorskoj borbi?
„Kilo” bi možda mogao da se neprimetno približi nepokretnoj meti, ali njegove šanse u sukobu sa udarnom grupom nosača aviona ili američkom podmornicom gotovo isključivo zavise od toga da li će protivnik slučajno zalutati pravo pred „Kilo” koji ga već čeka.
A to je veoma malo verovatno.
Rusi su prodavali podmornice klase „Kilo” kao da su kokice
I na kraju, s obzirom na to koliko su opasne i smrtonosne, Rusi se zaista olako odriču podmornica klase „Kilo”.
Ove podmornice su prodate u osam zemalja van Rusije.
Nasuprot tome, iako su SAD nedavno odlučile da Australiji prodaju tri podmornice klase „Virdžinija”, prethodne prodaje odnosile su se na stare dizel-podmornice iz šezdesetih godina prošlog veka ili još starije modele. Mi svoju najbolju opremu ne prodajemo nikome.
Rusi tvrde isto to za četrdeset podmornica klase „Kilo” koje su u velikim količinama prodali drugim zemljama.
I, naravno – živeli piloti mornarice!
(www.19fortyfive.com/Šon Spunts)
BONUS VIDEO – IZBODEN MUŠKARAC U NOVOM SADU: Napadač mu prišao dok je izlazio iz auta