Robert ušao u zabranjenu zonu o kojoj se ćuti: Ovo je pravi Černobil, jezivije je od svakog horor filma, unutra samo duhovi prošlosti! VIDEO

Kao da je vreme stalo usred jednog običnog dana – upravo tako izgleda beloruski Černobilj, mesto koje je obišao poznati balkanski putopisac i jutjuber Robert Dacešin, čovek koji je do sada proputovao čak 118 zemalja sveta i zakoračio u krajeve u koje bi se retko ko usudio da ode.

Dacešin je otkrio da je prvi put posetio ukrajinski Černobilj pre osam godina, o čemu je tada snimio i video za svoj Jutjub kanal, ali da je odlazak u belorusku zabranjenu zonu za njega bio potpuno novo i posebno iskustvo.

Ovoga puta posetio je jednu od najmračnijih i najmanje poznatih zona nuklearne katastrofe koja je zauvek promenila Evropu – kontaminirani deo Belorusije pogođen Černobiljskom katastrofom.

Dok većina ljudi na pomen Černobilja odmah pomisli na napušteni ukrajinski grad Pripjat, prava razmera tragedije zapravo je pogodila i ogromne delove Belorusije.

Radioaktivni oblak koji je nastao nakon eksplozije reaktora broj 4 u nuklearnoj elektrani te kobne noći 26. aprila 1986. godine, nošen vetrovima, prešao je granicu i prekrio čitava sela, šume, reke i živote hiljada ljudi.

– Upravo se nalazim u beloruskom Černobilju, mestu na koje je palo čak 70 odsto radioaktivne prašine iz nuklearne elektrane u Pripjatu – rekao je Dacešin u snimku objavljenom na TikToku.

Njegove reči prate jezivi prizori. Urušene zgrade, škole i vrtići obrasli korovom, pocepane komunističke zastave koje vise sa zidova, prazne učionice i igračke koje i dalje stoje tamo gde su ih deca ostavila pre skoro četiri decenije.

Najpotresnije scene zabeležio je upravo u nekadašnjem vrtiću.

Na podu prašnjave sobe razbacane su lutke koje prekrivene prašinom deluju sablasno, stari dečji rančevi i mali klavir koji više nikada neće odsvirati nijednu pesmu.

Sve izgleda kao da su ljudi nestali u jednom trenutku, bez vremena da ponesu bilo šta sa sobom.

– Pogledajte sad… – govori Dacešin dok kamera prelazi preko sablasno praznog Doma kulture, mesta gde su se nekada prikazivali filmovi, održavale igranke i rađale ljubavi.

A onda je došla noć koja je promenila sve.

Te aprilske večeri 1986. godine, tokom bezbednosnog testa u nuklearnoj elektrani kod Pripjata, došlo je do eksplozije reaktora broj 4.

Usled ogromne temperature i niza ljudskih grešaka, reaktor je eksplodirao i izbacio ogromne količine radioaktivnog materijala u atmosferu.

Stanovnici Pripjata u početku nisu ni znali šta se dogodilo.

Ljudi su narednog jutra normalno odlazili na posao, deca su se igrala napolju, porodice šetale ulicama, dok je iznad grada lebdeo nevidljivi otrov. Mnogi su sa mostova posmatrali požar u elektrani, nesvesni da već udišu smrtonosnu radijaciju.

Evakuacija je počela tek narednog dana.

Građanima je rečeno da ponesu samo najosnovnije stvari jer će se vratiti za nekoliko dana. Mnogi su ostavili kuvanu hranu na šporetu, igračke na krevetima i fotografije u porodičnim albumima. Nikada se nisu vratili.

Posledice su bile katastrofalne.

Ogromna područja Ukrajine, Belorusije i Rusije ostala su kontaminirana decenijama. Hiljade ljudi bilo je izloženo radijaciji, dok se broj obolelih od raka štitne žlezde i drugih bolesti godinama povećavao.

Belorusija je pretrpela posebno težak udarac.

Kako Dacešin navodi u svom videu, čak 23 odsto teritorije te zemlje bilo je kontaminirano radioaktivnim cezijumom-137. Više od 100 sela potpuno je evakuisano, a desetine hiljada ljudi morale su zauvek da napuste svoje domove.

Danas, gotovo 40 godina kasnije, neka mesta izgledaju kao zamrznuta scena iz prošlosti.

Satovi su stali, školske table i dalje nose poslednje ispisane rečenice, a priroda polako osvaja ono što je čovek nekada gradio. Drveće raste kroz krovove kuća, dok tišinu prekida samo vetar koji prolazi kroz prazne hodnike.

Za razliku od ukrajinske zone oko Pripjata, koja je vremenom postala svojevrsna turistička atrakcija, beloruski deo kontaminirane oblasti ostao je gotovo potpuno zatvoren za javnost.

Upravo zato snimci koje je objavio Robert Dacešin deluju toliko potresno – jer prikazuju “pravi Černobil”, bez turističkih ruta i sređenih obilazaka, mesto gde tragedija i dalje živi u svakom napuštenom predmetu i svakom praznom prozoru.