LOZNICA – Na Veliki četvrtak u sedmovekovnom manastiru Tronoša, u manastirskoj crkvi, posvećenoj Vavedenju presvete Bogorodice, biće upaljene velike ratarske sveće. Kako nalaže tradicija ove sedmice biće izlivene obe sveće, jedna u Tronoši, u tome učestvuju parohijani Korenite i Tršića, a druga u Zajači, kao prilog meštana tog rudarskog mesta, Paskovca i dela Gornje Borine. U Zajači se sveća izliva u utorak, a obliva u sredu, dok se u Tronoši oba posla obave po dan kasnije.
Kao uskršnji prilog parohijana iz okolnih sela oni svake godine, tri dana uoči Vaskrsa, sveće unose u manastirsku crkvu čuvajući jedan od najlepših narodnih običaja ovoga kraja. Idući nekoliko kilometara preko brda i kroz šumu jednu na ramenima donose meštani Zajače, Paskovca i dela Tršića do česme Devet Jugovića nedaleko od manastira, koju je prema narodnom verovanju podigao Jug Bogdan sa devet sinova pre Kosovskog boja, gde se sastaju sa komšijama iz Korenite i drugog dela Tršića koji donose svoju sveću. Posle kratke molitve i ukrašavanja sveća cvećem i bršljanom pored česme i kapele velikomučenika Pantelejmona, parohijani ih praćeni mnoštvom sveta zajedno unose u manastir gde održe litiju pre njihovog unošenja u crkvu. Obe sveće su napravljene od čistog, prirodnog voska, svaka teška po oko 50 kilograma, visoke oko jedan i po metar i prečnika oko 30 santimetara.
Ratarske sveće biće ispred ikone Isusa Hrista i Svete Bogorodice paljene svake nedelje i za vreme verskih praznike i do naredne godine će skoro sasvim izgoreti. Poslednji put su paljene juče, na Cveti, a oko pet kilograma preostalog voska se pretopi i doda mu se novi tako da u svakoj novoj izlivenoj sveći ostane i deo stare. Ovaj jedinstven običaj u Tronoši traje dosta dugo, kažu da nema pisanih tragova kada je počeo, veruje se da su ga doneli monasi sa Hilandara, i poštuje se bez obzira na vremenske uslove. Nije prekidan ni tokom ratova samo su tada bile izlivane manje sveće, a ni tokom nedavnog kovida. Inače, za ove sveće je karakterističko da ne kaplju, odnosno, ”ne plaču” kako to narod kaže.
Zovu se oračke, ili ratarske jer ih liju ratari sa verom da će im usevi dobro roditi i biti pošteđeni od vremenskih nepogoda. Inače, od 2012. godine ovaj običaj nalazi se na listi nematerijalnog kulturnog nasleđa Srbije.