Говорећи о томе шта је преломило да се у овом тренутку више размишља о мирном решењу, Слободан Самарџија истиче промену у приступу америчке администрације: “Дефинитивно мислим да је то преломило расположење председника Америке Доналда Трампа, који је, рекло би се, потпуно дигао руке од Европе, а не само од Украјине. Кад то говорим, дигао је руке – не мислим на однос са тим деловима света, него оружано – оружано уплитање у све то.”
Самарџија додаје да оног тренутка када се Трамп од тога одрекао, ствари су почеле другачије да се развијају из простог разлога што замена за Америку не постоји, јер Европа не може да обави оно што су могле Сједињене Америчке Државе. Тиме су борбена дејства добила другачији интензитет, фокусирајући се на озбиљне ударе по енергетским објектима, што лоше утиче на Украјину, а преко ње практично и на Европу. Све ове околности довеле су до тога да преговори постану неизбежни, а Трамп верује да би договор о миру могао да се постигне већ у децембру ове године на састанку групе Г20.
Свет се поделио на три дела и нови глобални ослонци
Објањавајући шири глобални контекст и питање укључивања других играча у преговарачки процес, попут Кине, Самарџија истиче да се у овом тренутку разговара “практично више о светском миру него само о миру у Украјини”, с обзиром на то да ситуација на Блиском истоку може да постане још већи проблем.
“Трамп је на неки начин подлегао, условно речено, ономе што је тражио остатак света, а то је да се униполарни свет заврши, да се ипак крене на нешто што је много продуктивније, много ефикасније, прагматичније. А то је да се свет не подели, али да се зна да постоје ипак три ослонца у овом тренутку. То су Русија, Кина и Америка”, рекао је Самарџија.
Самарџија напомиње да би у тој групи издвојио још и Турску и Индију, јер је свет потпуно другачији од оног у 20. веку. Африка се, према његовим речима, у великом смислу подигла и представља континент будућности, док је Јужна Америка остала у сенци утицаја САД.
“Европа се претворила у искључивог потрошача”
Коментаришући положај Европске уније и изгледе да европски представници уђу у преговоре, Самарџија упозорава да би такав преговарач морао да седи по страни и да се његов глас не би чуо истом јачином.
“Европа нема више шта да понуди. Европа се, то ја стално истичем, практично данас претворила у искључивог потрошача. У Европи се ништа не производи што би било толико важно за остатак света да би могао да опстане”, сматра Самарџија.
Самарџија истиче да се Европа “сама себи на неки начин дезавуисала”, не само помагањем Украјине на погрешан начин, већ и тиме што није обезбедила ни Украјину ни себе. Европа се данас суочава са скупим енергентима, великим бунтовима у Француској, Италији, Албанији, Немачкој и Великој Британији, што подсећа на тешка времена после Првог светског рата, иако још увек није дошла до дна.
Преплитање криза и амерички пословни интереси у Украјини
Говорећи о позадини преговора, економским факторима и повезаности са кризом на Блиском истоку, Самарџија указује на стратешке интересе Сједињених Америчких Држава и предстојеће парламентарне изборе у децембру, на којима је Трампу важно да његова странка остане на челу Конгреса.
“Ја већ једно годину дана, искрено да вам кажем, заступам тезу да Американци желе да преузму Украјину. Не у оном смислу као што су својевремено били у Западној Немачкој, значи где су држали и војно и све друго, него да пословно преузму Украјину. Значи, да америчке компаније ту почну да раде у пуном смислу, јер Европљани немају паре да обнове Украјину. Американци могу увек да наштампају доларе”, рекао је Самарџија.
Коментаришући ситуацију на фронту и недавне прекиде сателитских веза система Старлинк, Самарџија, у емисији Првог програма Радио Београда “У средишту пажње”, оцењује да је то била врста опомене украјинском председнику Володимиру Зеленском да мора коначно да одлучи шта хоће и на шта мора да пристане.
На самом крају, спољно-политички коментатор и некадашњи дописник листа Политика из Москве, закључује да ће оног тренутка када се Америка и Русија договоре, бриселска бирократија практично “отпасти”, уз наду да ће остали Европљани схватити да су у последњих пет година отишли превише у крајност и да ће морати да се повуку.