“RASNA” IDEOLOGIJA NA POČETKU PROŠLOG VEKA: Žiri za Međunarodnu izložbu u Rimu Nadeždine pojedine radove označio kao “pornografske”

NOVI veliki izazov za Nadeždu Petrović bilo je spremanje radova za Međunarodnu izložbu u Rimu, otvorenu 23. marta 1911. povodom pedesetogodišnjice ujedinjenja Italije.

Za Srbiju je ova umetnička smotra bila veoma važna, tako da je u svoj paviljon primila i umetnike sa jugoslovenskog prostora, pri čemu je Meštrović sa svojim upečatljivim Kosovskim ciklusom privukao najviše pažnje. Njegovo odbijanje da izlaže u paviljonu Austrougarske, jer Dalmacija i Hrvatska nisu dobile zasebne odeljke, pojačavalo je političku dimenziju celog događaja. Zbog velikog političkog pritiska, kao i porodičnih problema, Meštrović je u ovo vreme bio u stalnoj nervnoj krizi, ali nije odustao od svojih opredeljenja. 

Srpski paviljon u Rimu 1911. trebalo je da putem umetnosti pošalje snažnu političku poruku jugoslovenskog jedinstva.  Međutim, italijanska vlada je zbog pritiska Austrougarske zabranila srpskoj vladi da svoj paviljon nazove „srpsko-hrvatskim”, već samo „srpskim”, da istakne i hrvatsku zastavu i da na bilo koji način u katalogu i i izložbi istakne narodnost hrvatskih umetnika. 

Nadežda Petrović je poput Meštrovića nameravala da realizuje niz nacionalnih tema („Boj na Kosovu”, „Smrt Majke Jugovića”, „Posle bitke na Kosovu”), i posebno nekoliko slika vezanih za Marka Kraljevića („Igra vila na planini – Kraljević Marko i vila”, „Kraljević Marko i Relja Krilatica”). Međutim, za razliku od Meštrovićevog stilizovanog monumentalizma, koji je u vreme ubrzane militarizacije evropskih naroda odgovaralo nameni i funkciji javne skulpture u veličanju nacije, Nadeždine slike nisu imale dovoljno ekspresivne snage i herojskog izraza da u polju nacionalne propagande ubedljivo predstave kosovske heroje i nacionalno–oslobodilačko–ujediniteljske ciljeve Srbije. Njen likovni izraz, isuviše sklon eksperimentu, nije odgovarao zahtevima državne politike.

Srpski žiri je Nadeždine radove ocenio negativno, pojedine označio kao „pornografske” (nagi jahači Kraljević Marko i Relja Krilatica), tako da njene modernističke slike inspirisane narodnom poezijom nisu uvrštene u srpski paviljon. Meštrović je nije zaštitio, što je Nadeždu naljutilo: „Rekli su za me da sam pornograf i slike proizvod pornografije […] bila [sam] besna možeš mi verovati, ne na tebe, ne i na njih već na sebe. Šta [mi] je trebalo da šaljem svoje radove da mi glupani nad njima […] oštre jezike za bezobrazne viceve”.

Nadežda se ljutila zbog takvog postupka, a najviše zbog sistemskog problema državne administracije koja je u važne odbore postavljala nestručne ljude, bez sposobnosti i znanja da procene značaj umetničkih radova: „Meni je stavljeno na dušu da učestvujem na izložbi kao Srpkinja i kao jedina Srpkinja slikarka, ne mogu materijalno odgovarati za neslaganje u ukusu i intelektualnoj razlici među kolegama, i ljudima koji malo ili gotovo nimalo umetnost ne razumevaju, bar ne pravac nove umetnosti. A nažalost u sve Umetničke odbore sem umetnika — koji su svagda u manjini, ulaze mnogi i mnogi, koji umetnost ili ništa ne razumeju ili ničega zajedničkog s njome nemaju”. 

Nadeždine slike nagih tela epskih srpskih junaka suštinski su upućivale na „rasnu” ideologiju toga vremena (kao i Ničeov vitalizam), ali su takođe bile i potvrda oslobođenja modernog pojedinca od društvenih pravila, s ciljem povratka izgubljenog jedinstva između prirode i čoveka. Iako Nadežda nije imala silovitost Meštrovićevog izraza, njen doživljaj junaka iz Kosovskog ciklusa nesumnjivo je bio inspirisan stavovima o integralnom jugoslovenstvu, kao i kod Meštrovića. 

Radovi koji su ipak uvršteni na izložbu u Rimu (Beogradska ulica u snegu, Notr Dam u Parizu i Tiljerije na Seni) nisu imali nacionalnu tematiku. Kritika nije ignorisala izložene slike, ali nije ni hvalila. Karakterističan je stav Dimitrija Mitrinovića, koji u to vreme Nadeždu još nije lično upoznao: „G-đica Nadežda Petrović takođe je nedovoljno ozbiljna i površna; suviše hrabra i suviše grlata. Pa ipak, ako i suviše hrabra, ona je hrabra: ima lepu hrabrost jednoga snažnoga i talentovanog impresionista […] Njen kist je širok i krepak, pun sigurnosti i pouzdanja u se; manitog ludog, pouzdanja, često, ali lepoga također […] G-đca Petrović ima dužnost da bude solidna slikarica, jer su njene dispozicije više nego što je potrebno za slikaricu: dispozicije za umetnicu”.  

Neposredno posle izložbe u Rimu Nadežda je doživela novi udarac. U Beogradu je 9. aprila 1911. preminuo njen otac Mita Petrović, koji ju je uvek podržavao. Vratila se u Srbiju i četiri meseca posvetila porodici. Već 18. aprila 1911. Nadežda je ponovo u svojoj školi kao nastavnica. Međutim, nije želela da se dugo zadržava u otadžbini. Molila je za novo plaćeno odsustvo u Parizu. 

Pri tome je navodila značaj svog usavršavanja i izlaganja u inostranstvu: „Kako sam za moralni uspeh svoga umetničkog rada uložila sva svoja materijalna sredstva, veliki trud oko rada i kako od njega zavisi moj umetnički glas, a učestvovanje na izložbi Jesenjeg salona učiniće mnogo za moralni uspeh mojih sposobnosti i talenta. Stoga molim gospodina ministra da mi izvoli odobriti ova 3 ½ meseca, obavezujući se da ću radom u školi postići potpun uspeh za sledeća tromesečja od decembra meseca”. Molba je uslišena, i Nadežda je svoj boravak u Francuskoj produžila do kraja januara 1912. godine. 

Prilikom povratka u Francusku Nadežda je najpre otišla u Italiju i posetila Rim, a zatim je krajem avgusta 1911. stigla u Pariz.  Nadežda je početkom jula 1911. zvanično postala i redovan član Društva „Medulić”.  Bilo je to vreme kada je usled nejasne perspektive nastavka života u Francuskoj, nedostatka novca, kao i sukoba sa kolegama, kod Nadežda nastupila i određena psihička kriza, o čemu se početkom jeseni 1911. žalila Ivanu Meštroviću:

„Nisam ti pisala jer nisam mogla; moji su živci od prošle godine isto tako propali; ja sam trpela i trpela podjednako i od prijatelja i od neprijatelja. Kod mene se satana udružio sa sudbom, pa mi oduzeli sve sem duše i života…” 

SUTRA: PRAVEDAN I POTREBAN OSLOBODILAČKI RAT