Čedomir Antić piše za “Blic”: Izbori i ustanak

Vlast i bliski mediji već mesecima javljaju o mogućnosti da na dan izbora ili po pristizanju izbornih rezultata deo opozicije započne nemire. Svaka naša vlast, uključujući i demokratsku, poigravala se strahom od nasilne promene vlasti. Za Miloševića opozicija je od 1990. bila sažeta u sintagmu “snage haosa i bezumlja“. U sukobu sa njima bio je spreman da ide toliko daleko da zamoli članove predsedništva SFRJ Drnovšeka i Mesića – tada već deklarisane separatiste – da dozvole izlazak savezne vojske na ulice Beograda. Koliko se tadašnji režim bojao stranih agenata, toliko ga je bilo strah i od “srpskih ekstremista-terorista“ – po te dve osnove je Resor državne bezbednosti istraživao ondašnju opoziciju. Pažljivom posmatraču ne može da promakne da su i slabe i posvađane demokratske stranke bile opterećene nekakvim “haškim bratstvima”, dubokom državom i “ormanskim grobljima” (dakle nečim mnogo većim od “kostiju u ormanu”). Uprkos tragičnoj sudbini Zorana Đinđića, sve to u vezi sa prevratom, rušenjem ustavnog poretka i povratkom Srbije u devedesete godine bilo je deo jedne kečerske igre.

Svake subote u 12 sati kolumne Čedomira Antića na Blic.rs.

Ovo najbolje ilustruje primer čoveka koji će tokom početne dve decenije veka igrati važnu političku ulogu, pa čak i održavati skupštinsku većinu jednoj Evropskoj uniji fanatično naklonjenoj vladi. Dragan Marković Palma je 2003. godine, sa skupštinske govornice, pozvao oficire vojske i policije da sruše vladu krnjeg DOS-a. Smesta je kažnjen isključivanjem iz rada skupštine. Tadašnja opozicija ga je kasnije optuživala da je rečeno učinio u sporazumu sa tadašnjom vladom, budući da je kabinet u to vrreme izgubio parlamentarnu većinu, pa je igra bila oko svakog pojedinačnog glasa. Vlast je gledala da sama raspiše izbore a ne da je smene. Izbačeni poslanik, uprkos svom ustaničkom žaru, razumljivo nije mogao da glasa dokle god je isključen iz rada skupštine. Slično je bilo i po dolasku SNS-a i saveznika na vlast. Većina čitalaca će se setiti svih tih spoljnih i unutrašnjih zavera, ambasade zatvorene radi bezbednosti, prilaznih puteva sa arsenalima oružja, ministra koga vladini mediji prikazuju kao najgoreg kriminalca a on onda ponovo postane ministar. Meni je i danas sveže sećanje na Dragana J. Vučićevića, koji sa malih ekrana u nizu emisija poziva tadašnjeg premijera da nikako ne putuje u Japan, jer će ga za vreme odsustva svrgnuti sa vlasti.

Reklo bi se da su stvari sazrevale polako, ali neobično je da ishod nije bio svima očigledan i izvestan. Pre par dana, izvesni dr Lazar Marićević, angažovan u nevladinom sektoru i reklo bi se vrlo posvećen pokretu koji se stvara oko tzv. Studentske liste, najavio je napuštanje biračkih komisija ukoliko bude bilo kakvih nepravilnosti. Bio je to, rekao bih, prvi put da je među brojnim opozicionarima koji su govorili o tom pitanju, propušteno da kao epilog tih incidenata bude navedena “odbrana pobede“. Ako bi sledili zaključak g. Marićevića ispada da će se kontrolori “Studentske liste“ povući sa biračkih mesta i da će time oduzeti legitimitet budućoj vlasti. Dakle, od stava da će “kritična masa juriti” pristalice režima “po ulicama”, da će ih “bacati u reku”, da će braniti “pobedu” čak i uprkos zapisnicima, te da je samo važno da “Kukavica” raspiše izbore, došli smo do toga da će neko, nezadovoljan navodnim ili stvarnim pritiscima i zloupotrebama vlasti napustiti biračka mesta i tako valjda oduzeti legitimitet državnim ustanovama.

Kada govorimo o nasilju i pritscima, treba biti do kraja precizan. To što je neko čuo nekoga da govori ijekavicom ili video osobu koja izlazi iz neke prostorije gde ima više ljudi ili ima nekakav svežanj papira u rukama, ne znači da su izbori na bilo koji način kompromitovani. Ozbiljna opozicija ima aktiviste, progoram i procedure, kao i one koji govore u njeno ime. Ovakva vrsta “studentske opozicije“ (još uvek) ne postoji u Evropi. Međutim, ona postoji u Indiji i Bangladešu. Reč je o dve ozbiljne države,koje nikako ne treba omalovažiti. Ali tamo su studenti faktor u politici i imaju svoje ustanove i vođe. Samo u Srbiji ovaj pokret je smesta postao totalitaran, podzeman, njegovi kandidati su u malom procentu studenti, bez obzira na par nacionalistiočkih vegeta, ovaj pokret koji se predstavio kao opštenarodni vode ljudi iz nevladinog sektora čiji program i ideologiju u Srbiji podržava nekoliko procenata birača i to većinom onih koji su sa njima u poslovnim odnosima. Upravo zato je pokret toliko tajnovit – ko od opozicionara,posle decenija razočaranja i ludih snova (Čeda, Beli, DJB…), može da odoli nečemu što je predstavljeno kao celokupna mladost Srbije i njena jedina budućnost.

Ovih dana javio se i prof. dr Jovo Bakić. Bog ga je dao promišljenog i umerenog, pa je ponovo briljirao tezom o glasačima vlasti kao o “glupima“. U vreme kada je u Beogradu opozicija u zbiru imala više glasova od vlasti, sadašnja vlast je dobila praktično 40% glasova i za nju je glasalo 367.239 građana. No, više nego svaki treći birač GO Stari grad glasao je juna 2024. za aktuelnu vlast, ujedinjena opozicija (deo je bojkotovao izbore) dobila je tek 3% više. U krajnoj liniji već deset godina u bastionima opozicije iz 1990-ih vlada SNS. Pa da li je taj celokupni, po pravilu podeljeni narod, toliko glup da ne razume profesora Bakića? Konačno, ako je neko kriv za smrt građana pod nadstrešnicom, za ubistva dece i omladine u OŠ “Vladislav Ribnikar” i u selima Dubona i Orašje, ako je neko odgovoran za epidemiju korone, krvave košulje širom Srbije i nedokazane “stotine mrtvih” u poplavama… O kakvim izborima uopšte govorimo? Ovde je odavno stvorena atmosfera verski isključive, fanatične mržnje onih koji su uvereni da su pronikli u logiku božanske volje i mehanizme kosmičke pravde. Jer, ako “nigde nema ono što ima u Srbiji”, ako je kod nas vlast kriva za poplave, epidemije, masovna ubistva i građevinarske nesreće… Ukoliko je korupcija tako velika da posledično imamo raspali sistem i živimo u nepojamnoj bedi, dok ulicama teturaju gladna deca naduvenih stomaka, a sve to u zvezdanim časovima susedstva gde je sve hiljadu puta bolje i berićetnije… Onda su izbori samo zamajavanje. Kada samo glupi i korumpirani ne vide ono što je blokaderima aksiomski jasno, onda se postavlja važno pitanje. Kako je moguće da to veliko i opšte zlo, od koga u budućim milenijumima imamo možda samo još jednom – i to sada – priliku da se spasimo, vidi samo jedna manjina? G. Bakić na jednoj strani problem vidi u „nepopravljivo glupima“, koji se „ne daju naučiti“, a izbori su u više prilika donosili velike i neporecive pobede strankama koje prema ovom tumačenju podržavaju takvi. Onda svega nekoliko dana kasnije isti profesor na Odeljenju 3 za sociologiju Filozofskog fakulteta u Beogradu objavi kako, bez obzira na sva istraživanja – kome god prednost davala – veruje u pobedu „Studentske liste“ na izborima. Kako pomiriti ovakve stavove, koji potiču od iste osobe, a u oba slučaja u politiku uvode diskvalifikaciju čitavog dela stanovništva, obožavanje i oboženje drugog, te viđenje sebe samog kao vrhovnog arbitra?

Pošto često slušamo i čitamo o tome kako nečega nema nigde osim u Srbiji, hajde da razmotrimo gde su i kada opozicioni posmatrači napuštali biračka mesta i komisije? U savremenom svetu, dakle tokom protekih trideset i sedam godina – od 1989. do danas – takvog slučaja, bar kao nekakve političke strategije, nije bilo. Izvori spominju predsedničke izbore u Gruziji novembra 2007., te u Nigeriji oktobra 2023. godine, gde se dogodilo da predstavnici opozicije, istina tek posle izbora, napuste središnju biračku komisiju. U četrnaest postizbornih kriza koje su se dogodile uglavnom u Aziji, Africi i Južnoj Americi, uvek je opozicija nastupala sa pozicija odbrane demokratske volje građana, spremna da zabeleži i dokumentuje svako kršenje izbornih pravila, a da ne govorimo krivično delo, vlasti. Nigde se nije dogodilo da uoči izbora vlast, kakva god bila, postane predmet fizičkih napada građana. Ja sam siguran da „ulica“ jako dugo ima svoju ulogu u srpskoj politici, danas je to svakako više slučaj nego pre dvadeset godina. Ipak, 2025. smo čuli da je „strah promenio stranu“ i iako je bilo vesti o pritsicima na građane koji su podržavali opoziciju, izvesno je da su paljene (i to javno) samo kancelarije vladajućeg SNS-a, da su se organizatori blokaderskog pokreta dičili davanjem „zalenog svetla“ za napad na policiju, te da je ranjavanje jednog od ljudi koji su bili u Pionirskom parku, od dela javnosti smatrano kao junački čin. U takvim uslovima nije pošteno govoriti o izuzetnoj nedemokratskoj i nebezbednoj situaciji u kojoj je vlast ta koja ekskluzivno progoni.

Stvari su, uopšte uzev, veoma jasne: ako je mogla da pobedi na lokalnim izborima u Turskoj — sa hiljadama uhapšenih, stotinama hiljada otpuštenih; ako je mogla da trijumfuje u SR Jugoslaviji u vreme kada su rat i sankcije unakazili našu politiku, ne vidim zašto opozicija ne bi mogla da pobedi i ove godine u Srbiji? Jedan od preduslova je da bude demokratska, a ne totalitarna. Zatim da bude inkluzivna, a ne da ratuje između sebe i isključuje iz politike čitave slojeve stanovništva. Potom, da bude organizovana, jer tviter postovi, blokada, vređanje i klevetanje neistomišljenika nisu promenili niti jednu vlast. Konačno, tu je doslednost: ako su građani glupi i ne mogu da se nauče, onda ne treba očekivati bilo šta od izbora. Poštenije je odmah podići ustanak — pa pobediti i uvesti nekakav totalitarni poredak ili izgubiti pa makar nakratko ućutati i razmisliti o svemu — nego čitavog veka grditi sistem kome sudeći prema suštini primedbi nedostaje još samo da kritičari budu na vlasti.