Zašto cene svinjetine u maloprodaji ostaju visoke? Stručnjaci o rešenjima za uzgajivače svinja: Detaljna analiza (VIDEO)

Srpsko svinjarstvo nalazi se pred jednom od najvećih kriza u poslednjih nekoliko godina. Proizvođači upozoravaju da već devet meseci prodaju svinje ispod cene koštanja, dok istovremeno jeftino meso iz Evropske unije preplavljuje domaće tržište. Iako farmeri beleže gubitke, građani u prodavnicama ne vide niže cene. Stručnjaci ocenjuju da bez hitnih mera države postoji realna opasnost od gašenja farmi i dodatnog pada domaće proizvodnje.

Predstavnica Udruženja odgajivača svinja Sanja Čelebićanin upozorava da proizvođači već mesecima posluju sa ozbiljnim gubicima jer je otkupna cena daleko ispod troškova proizvodnje.

– Navikli smo na oscilacije kada je cena svinja u pitanju i proizvođači znaju da postoje periodi godine kada je potražnja manja. Međutim, sada govorimo o vanrednoj situaciji, jer je tokom dužeg vremenskog perioda prodajna cena tovljenika ispod proizvođačke. Ako je cena proizvodnje oko 180 dinara po kilogramu žive mere, proizvođači su prodavali za 140 ili 150 dinara. To dovodi farmere u situaciju da ne mogu da pokriju ni osnovne troškove proizvodnje, postaju nelikvidni i polako odustaju od proizvodnje. Plašimo se zatvaranja farmi jer mnogi više ne mogu da izdrže ovakve gubitke, niti da izmiruju kreditne obaveze i ulaganja koja su prethodno napravili – rekla je Čelebićanin.

Kako objašnjava, problem nije samo u zaradi, već i u samoj organizaciji proizvodnje.

Kada farmer ne može da proda tovljenika, dolazi do zastoja u celom proizvodnom ciklusu – od prasilišta do tova. Nedostatak novca dodatno otežava nabavku hrane za životinje, energenata i održavanje proizvodnje, dok banke sve manje vide svinjarstvo kao sektor u koji vredi ulagati.

Evropski viškovi mesa obaraju cenu domaćim proizvođačima

Prema rečima sagovornice, dodatni problem predstavlja višak svinjskog mesa na evropskom tržištu, koji se preliva i u Srbiju.

– Španija ne može da izvozi u Kinu, Danska ima problem sa izvozom prasadi, a ogromna hiperprodukcija u Evropi pokušava da se proda na trećim tržištima po cenama koje su često ispod proizvođačkih. Mi u toj trgovini obima ne možemo da budemo konkurentni. Španija godišnje kolje oko 80 miliona svinja, dok se u Srbiji na linijama klanja registruje oko 1,8 miliona grla. To su potpuno različiti nivoi proizvodnje i konkurentnosti – navela je Čelebićanin.

Ona ističe da Srbija trenutno raspolaže sa oko 2,2 miliona svinja, što je nedovoljno za snažniji razvoj domaće proizvodnje i izvoz.

Zašto građani ne vide niže cene u prodavnicama?

Jedno od ključnih pitanja jeste kako je moguće da proizvođači trpe gubitke, dok cene svinjskog mesa u maloprodaji ostaju visoke.

Profesor Rajić smatra da se pitanje cena mesa ne može posmatrati samo kroz otkupnu cenu svinja, već da na tržište utiču i problemi u samoj proizvodnji, kao i činjenica da Srbija nije u potpunosti samodovoljna u proizvodnji svinjskog mesa – zbog čega deo potreba mora da nadoknađuje iz uvoza. Prema njegovim rečima, domaća proizvodnja trenutno zadovoljava oko 82 odsto potreba tržišta, dok se preostale količine obezbeđuju iz inostranstva.

– Naša samodovoljnost je negde oko 82 procenta. To znači da više trošimo nego što proizvodimo svinja. Drugim rečima, oko 18 odsto potreba moramo da nadoknadimo iz uvoza – rekao je Rajić.

On navodi da su klanice prinuđene da uvoze kako bi održale proizvodnju i popunile svoje kapacitete, jer na domaćem tržištu nema dovoljno stoke. Zbog visokih fiksnih troškova poslovanja, njima se ne isplati da rade sa smanjenim obimom proizvodnje.

– Klanice moraju da uvoze da bi povećale sopstveni kapacitet. Fiksni troškovi su nešto što vas opterećuje radili ili ne radili i one jednostavno moraju da uvoze jer ne mogu da pronađu dovoljno stoke na domaćem tržištu – rekao je Rajić.

Profesor Rajić smatra da dugoročno rešenje za domaće svinjarstvo leži u razvoju farmi sa zatvorenim ciklusom proizvodnje, odnosno sistema u kojem proizvođač kontroliše ceo proces – od prasilišta do tova. Na taj način, kako navodi, smanjuje se zavisnost od trgovine i nabavke uvoznih prasadi, što povećava profitabilnost proizvodnje. On ističe da se trenutno uvozno prase može nabaviti za oko 70 evra, zbog čega se mnogima više isplati trgovina nego sopstvena reprodukcija, iako veruje da domaći proizvođači mogu konkurentno i jeftinije da proizvedu prasad.

Puni obori, a tovljenici ne mogu da se prodaju

Čelebićanin smatra da je najveći problem neravnomerna raspodela zarade u lancu od proizvođača do potrošača.

– Ako je cena svinjskog buta od 800, a ja sam ga pre neki dan videla u mesari za 986 dinara kilogram, a vi plaćate tovljenika sto pedeset ili sto šezdeset dinara po kilogramu, taj odnos nije dobar. Nešto se loše dešava. Dakle, tu zarađuju klaničari, trgovinski lanci nauštrb potrošača, naravno i primarne proizvodnje. Ono što svakako zabrinjava je i ta niska otkupna cena tovljenika.

– Vi ne možete da prodate tovljenika. To je ono što se nikada ranije nije dešavalo, što znači da vi imate pune obore. Nismo samodovoljni. Ono što je udruženje, ne možemo za celu Srbiju, ali svakako smo se bavili analitikom i pokušavali da dođemo do tog broja i do realnih cena. Dakle, jedno je cena koštanja u zatvorenom sistemu kad imate svoju reprodukciju, prasilište, odgoj, svoju hranu za životinje, fabriku stočne hrane i tako dalje. Vaša proizvodna cena je nešto niža. Drugo su ljudi koji imaju samo jednu fazu proizvodnje. To je tov i njih košta nešto više, ali svakako da treba raditi na unapređenju – ocenila je ona.

Dodatni problem, kako navodi, jeste činjenica da pojedini proizvođači danas ne mogu da prodaju ni svinje po ovako niskim cenama.

Zbog slabe tražnje klanica, farmeri su prinuđeni da svinje zadržavaju duže na farmama, pa grla dostižu i 150 kilograma, iako su klanične linije uglavnom prilagođene za znatno manju težinu.

Sagovornica zato postavlja pitanje kako je moguće da domaći proizvođači ne uspevaju da plasiraju svoju robu, da država nije samodovoljna u proizvodnji svinjskog mesa, a da istovremeno na rafovima ne nedostaje mesa i da su maloprodajne cene i dalje visoke. Prema njenoj oceni, odgovor se nalazi u rastućem uvozu mesa kojim se nadoknađuje manjak domaće proizvodnje.

Sumnje u deklarisanje uvoznog mesa

Govoreći o kvalitetu i poreklu mesa koje se nalazi u prodaji, Čelebićanin navodi da proizvođači sumnjaju da deo uvoznog mesa nije adekvatno deklarisan. Kako kaže, tokom obilaska maloprodajnih objekata primećivani su proizvodi upakovani u modifikovanoj atmosferi sa vidljivom količinom tečnosti u pakovanju, što, prema njenim tvrdnjama, može ukazivati na prethodno zamrzavanje i odmrzavanje mesa. Problem je, ističe, što potrošači često nemaju jasnu informaciju o poreklu proizvoda, niti podatak da je meso ranije bilo zamrznuto. Zbog toga postoji rizik da građani takve proizvode kupuju kao sveže rashlađeno meso i potom ih ponovo zamrzavaju u domaćinstvu.

Ona dodaje da domaći proizvođači već godinama insistiraju na jasnom označavanju mesa proizvedenog bez upotrebe genetski modifikovane hrane, kako bi potrošači mogli da naprave informisan izbor.

“Mi sa našim mesom ne možemo nigde”

Prema oceni proizvođača, država ima zakonske mehanizme za reakciju.

– Zakon o spoljnotrgovinskom poslovanju predviđa antidampinške mere, dok Zakon o uređenju tržišta poljoprivrednih proizvoda omogućava interventne i vanredne mere, uključujući kvote i dozvole za uvoz. Dakle, mi nismo jedinstveno tržište s Evropskom unijom jer da jesmo, mogli bismo tamo da izvozimo naše svinjsko meso i žive životinje, ali ne možemo. Nije nam dozvoljena regionalizacija kad je u pitanju afrička kuga svinja, nije nam odobren status slobodan od klasične kuge svinja.

– Mi sa našim mesom ne možemo nigde. Da bismo mi bili konkurentni i ovo što je profesor rekao, da bismo ulagali u našu proizvodnju, da bude ekonomična, da bude bolja, sa boljim proizvodnim rezultatima, mi moramo izaći na neko tržište. Dakle, mi sa našim mesom ne možemo nigde. Osuđeni smo tu da unutar Srbije prodamo, a pri tom tovljenika prodati ne možemo.

– Naše klanice su registrovane za klanje, dakle za prijem stoke. Imaju stočni depo i moraju da nam pokažu da imaju sirovinsku bazu u državi. Nama svima mora biti nacionalni interes zaštititi domaću proizvodnju. To sad rade sve države Evropske unije kada se bilo koji poremećaj desi. Kažem, i mi smo tu regulativu prepisali. Ta regulativa vam kaže koje su to namirnice i poljoprivredni proizvodi od nacionalnog interesa – pšenica, kukuruz, ječam, šećer, meso, jaja – zaključila je Čelebićanin.