“24. MART 1999. JE DAN KADA JE SVET KRENUO U SVOJE MOŽDA I KONAČNO UNIŠTENJE” Vučić na obeležavanju Dana sećanja na stradale u NATO agresiji: “Rane nisu ni blizu zaceljenja”

Na platou ispred Galerije Narodnog muzeja u Vranju održan je komemorativni skup povodom obeležavanja Dana sećanja na stradale u NATO agresiji 1999. godine.

Komemorativnom skupu u Vranju prisustvovao je predsednik Republike Srbije Aleksandar Vučić i drugi državni zvaničnici.

Vučić: Nikada nećemo zaboraviti!

Na platou ispred Galerije Narodnog muzeja u Vranju su predsednik Vlade Srbije prof. dr Đuro Macut, ministri, direktor Kancelarije za Kosovo i Metohiju Petar Petković, načelnik Generalštaba Vojske Srbije Milan Mojsilović, predsednik SNSD Milorad Dodik, kao i veliki broj građana.

Obraćanje Vučića

– Ovo mi je 13. put da prisustvujem ovakvim događajima, 24. marta i obeležavanju NATO agresije. Ne bi toga bilo da se Dodik i ja nismo dogovorili da sve stvari i važne datume iz naše istorije obeležavamo zajedno. Hvala i svim našim prijateljima iz regiona koji su večeras ovde. 24. marta – kad god mislimo, prošlo je toliko godina, rane su zaceljenje, ali shvatimo da nisu ni blizu zaceljenja, kao da i dalje krvare, kao da je juče sve bilo – rekao je Vučić.

– Svako nasilje danas nije počelo juče, već 24. marta 1999. godine. I ako danas neko pita zašto se krši međunarodno pravo? Jedini odgovor je zbog dozvole koja je na današnji dan odobrena. I ako budemo okruženi ruševinama čitave jedne civilizacije, neće biti sumnje da je taj kraj počeo 24. marta 1999. godine. Želim da hronološki i suštinski povežem stvari i ukažem na ono što je moguće da nam se dogodi. Ubijali su nam decu, civile, vojnike, policajce, i uvek ćemo im odavati pomen i sećati ih se. Ali ovo upozorenje je za budućnost jer nam je to nauk, a moramo učiti iz naše istorije. Te 1999. godine, pošto su se obračunali sa, kako su mislili, lažno optužujući Srbe da su imali tenzije, iako su oni živeli u Jugoslaviji, pošto su uništili srpsku Krajinu, proterali stanovništvo, one koje su mogli pobili su.

“Danas stojimo u tišini, ali i u ponosu”

– Tražili su od mađarske vlade da krenu u napad sa severa zemlje, nedavno se otkrilo. Želeli su potpunu okupaciju i nestanak Srbije. Iz oba pravca. To se u vojnim udžbenicima naziva pravac moravsko-vardarskog i gora iz panonskog pravca. Zahvaljujući našem prijatelju Viktoru Orbanu koji je to odbio, nije došlo do upada njihovih trupa i zahvaljujući našim hrabrim generalima, našim vojnicima, oficirima, podoficirima, našim policajcima koji su se junački i hrabro borili.

– Rekli su ne treba nam savezna država, pa smo živeli u Srbiji – Crnoj Gori, a onda je i Crna Gora otišla. Onda su krenuli i lažni pregovori u Beču, da bi 2008. proglasili Albanci na KiM svoju nezavisnost. Ćutalo nam je rukovodstvo, ćutali su svi. Nisu smeli da nazovu pravim imenom. Zašto? Hiljadu puta su ti stranci meni govorili: “dobićeš Nobelovu nagradu, samo priznaj nezavisno Kosovo. Pogledaj u budućnost, nemoj da se osvrćeš, ne gledaj u prošlost”. A ja sam se trudio da gledam u budućnost. Uvek sam pratio stope moje dece, stope predaka svojih. Ali kako god bih pogledao u budućnost, i u toj budućnosti bih uvek video Kosovo i Metohiju i moju Srbiju. I nisam mogao da se odreknem toga. I nikada neću.

– Danas je nemački predsednik rekao da je velika greška i kršenje međunarodnog prava napad na Iran. Nisu to nikada rekli kada je reč o Saveznoj Republici Jugoslaviji, kada je reč o Srbiji, jer u tome su i oni učestvovali, a ne samo Amerikanci. I nikada neće reći, jer znaju da to proizvodi i pravne i političke posledice. Ali 18 godina, u najtežim mogućim uslovima, kada smo ostali bez 500.000 radnih mesta, hoću samo da vam kažem u kakvom stanju je Srbija pre 15 godina. Nema posla nigde, zemlja siromašna, uništena, rasturena infrastrukturno. Ostala bez savezne države i saveza država sa Crnom Gorom. Ostala bez Kosova i Metohije, kako su neki drugi to proglasili, a mi ni danas ne priznajemo. Glad se valja ulicama, a mi počinjemo Srbiju da podižemo, počinjemo da se otimamo iz kandži nepravde i gledamo u budućnost. Gradimo autoputeve, zidamo škole i bolnice pruge, naučne centre ponovo Srbija polako staje na noge i znamo da nam nikada neće oprostiti to što smo samo hteli da budemo malo ostrvo slobode što smo hteli da slušamo sebe da budemo sluge narodu svom, a ne tuđim državama – rekao je Vučić i dodao:

– I gle čuda, oni koji su prvi priznali nezavisno Kosovo u Evropi, a to je bila Danska, danas se suočavaju sa napadom na njihov teritorijalni integritet. Setili su se i povelje Ujedinjenih nacija, setili su se i rezolucija Ujedinjenih nacija, ali samo jedne nisu. Rezolucija 1244, i samo nikako da se sete Srbije i njenog teritorijalnog integriteta. Sve najbolje želimo našim partnerima u Evropi. Na evropskom smo putu. Ali naučili smo lekciju i znamo da sami moramo da budemo dovoljno snažni, dovoljno ekonomski jaki, dovoljno mudri. Mi smo u međuvremenu gradili našu vojsk, ćutali i gradili. Da nam u budućnosti sačuva i jednu i drugu Milicu, i Sanju, i Irenu, i Milenu, i svakog dečaka i devojčicu, da nikada više ne stradaju od tuđe zločinačke ruke. Neki su nam se smejali, ali za nas više ne postoje nevidljivi avioni. Za nas više ne postoji neoboriv cilj. Za nas ne postoji niko ko misli ili ko će moći nekažnjeno da napadne našu zemlju. I uspeli ste to vi, poštovani građani Srbije, da izgradite. Ja sam vam samo služio. Hvala vam.

– I nikada nam nisu oprostili to što i dalje nismo saglasni sa njihovom divnom akcijom koju su sprovodili 1999. godine. I dalje ne razumeju kako to nismo dovoljno moderni, kako to nismo dovoljno fini da shvatimo da će nam sve biti bolje i lakše ako samo na jednom mestu napišemo i potpišemo da se odričemo Kosova i Metohije.

Više od 10.00 ljudi okupilo se ispred Narodnog muzeja u Vranju.

Komemorativni skup u Vranju započeo je pomenom stradalima u NATO bombardovanju koji je predvodio patrijarh srpski Porfirije sa arhijerejima i sveštenstvom Srpske pravoslavne crkve.

Obraćanje patrijarha Porfirija

– Draga, braćo i sestre, svaki put u ovakvim prilikama kada se očekuje mudra i plemenita poruka, koliko god birali reči i tragali za smislenom sadržinom onog što nam je namera da kažemo, ostajemo sa dubokim utiskom bespomoćnosti da iskažemo kako dubinu tragedije koju smo doživeli kao narod, tako i ono o čemu je neophodno da kao bogolika stvorenja i narod Božji stremimo – rekao je patrijarh Porfirije.

– Tužna, ali sveta uspomena na jednu od poslednjih golgota našeg mnogostradalnog i krstonošnog naroda. Strašno NATO bombardovanje početo pre 20 godina na današnji dan pretvorilo je našu otadžbinu u užasno stratište, zastrašujuće razvaline, ruševine i zgarišta. Čitava naša zemlja sa svim gradovima i selima, kao i svi njeni stanovnici, bez izuzetka, jednostranom odlukom moćnika ovoga sveta, našli su se u ratnom plamenu koji je gutao sve pred sobom, ljude, gradove, naselja, kulturna i prirodna dobra, infrastrukturu. U nizu tih stradalnih mesta našlo se i Vranje sa svojom okolinom. Sila koja boga ne moli, pod parolom mira i promocije života, sejala smrt i strah, ostavljajući za sebe patnju i pustoš.

– Nažalost, i ovih dana smo svedoci da se nemilosrdno uzima mir sa zemlje, da podnebesne sile zla i mraka seju smrt i potpaljuju ratna žarišta u čitavom svetu. Ljudski životi, ne dao bog, kao da nepovratno gube vrednost, svetinje nad svetinjama. Uz to ljude bez izuzetka okiva strah zbog svakodnevnih pretnji upotrebe atomskog naoružanja. Zbog svega ovoga, današnje sabranje i sećanje na jedno od čestih stradanja koje smo kao potomci svetih predaka časno i čestito izneli, nije i ne sme da bude povod za oživljavanje starih rana, a pogotovo poziv na mržnju i neprijateljstvo. Naprotiv, naša je namera da ovde iz Vranja uputimo upozorenje.

– Uzdajući se u pomoć Boga ljubavi, Oca i Sina i Svetoga Duha, ostajemo sa čvrstom namerom da nikad u molitvi ne zaboravimo nevino postradale sa plemenike i sugrađane naše i da nas niko i ničim, a najmanje silom i bombama, može ubediti da odustanemo od mira kao programa i opredeljenja naših života. Upravo je to amanet koji nam je ostavio Sveti Otac Sava, a koji je za nas istovremeno zavet i naša poruka svima i svakome. Zapovest Hristova na delu.

Obraćanje Milorada Dodika

Okupljenima se obratio i Milorad Dodik, lider Saveza nezavisnih socijaldemokrata (SNSD).

– Naravno, svaki dan u kalendaru nije isti, pogotovo ne ovaj. I ovaj se dan pamti po tome što se desilo našem narodu. Po drugi put tukao nas je najveći vojni savez, koji se vežbao nad Srbima u dva naleta. Prvo nad Republikom Srpskom, a kasnije nad Srbijom, kako bi ovde ostvario svoje ambicije i ciljeve. Nad Srbima su bacali osiromašeni uranijum koji nas je pogađao ne samo onog dana, nego pogodio svu našu budućnost. I danas smo svedoci mnogih, nažalost, tek rođenih beba u našem narodu, koji se leče po raznim našim zdravstvenim institucijama, od bolesti koju su dobili od osiromašenog uranijuma. To se ne može oprostiti – kazao je Dodik.

– Uče nas da praštamo, ali kako? Tukli su nas bezumno, gađali su mostove, škole, bolnice, gađali vozove u pokretu, autobuse, njive. Gađali su sve što su stigli, gađali su našu radio, televiziju. Gađali su naš narod i ubijali. Samo zato što su oni tako odlučili, zato što su se vežbali za neke druge operacije, zato što nikada nisu imali jedinstvo međusobno da to urade kroz formalne sisteme odlučivanja kakav je Ujedinjenje nacije. Grupa voljnih i nevoljnih odlučila je da nama učini ogromnu istorijsku nepravdu i nevolju. Cinično nazivajući ovu operaciju “nemilosrdnim anđelom”, a ostali su nemilosrdni zločinci upamćeni u istoriji našeg naroda i zato je nemoguće pristati ni na jednu drugu politiku, od politike vojne neutralnosti i ne učlanjivanju NATO-saveza.

Obraćanje Julijane Anđelković, unuke stradalog Vranjanca

Unuka nastradalog Vranjanca, Maneta Anđelkovića, Julijana se obratila okupljenima.

– Rođena na Vidovdan, unuka Maneta koga su zločinci ubili u svojoj kući, a njegovu suprugu Mirjanu teško povredili. Od tog 30. maja 1999. godine, kada su ubijene moje igračke sa kojima sam se igrala, kad su ubijeni moj i Ivanov krevetić, moja soba i moja kuća, život moje porodice se drastično promenio. Mesto okupljanja, sigurnosti i topline pretvorio se u ruševine i tugu. Promenio se i život komšija – rekla je Julijana.

– Mislim na svog dedu, na njegov osmeh, na njegov glas, na sve one trenutke koje nismo stigli da proživimo zajedno. Ali mislim i na sve poginule, znam da svaka porodica nosi slično ime u svom srcu. Tihi zavet naše generacije je da ćemo čuvati mir, da ćemo poštovati život i jedni druge. Da ćemo graditi budućnost u kojoj se ovakva stradanja nikada neće ponoviti! Neka nas gubitak naših najmilijih nauči na vrednost svakog dana, neka nas sećanje pozove na još veću odgovornost. Danas se klanjamo svim žrtvama, imena utkana u istoriju naše zemlje, ali još važnije — oni su za sva vremena u našim srcima – Neka im je večna slava i hvala!

27 godina od NATO bombardovanja

Agresija NATO alijanse na Srbiju, odnosno tadašnju SR Jugoslaviju, trajala je od 24. marta do 10. juna 1999. godine, a prema podacima Ministarstva odbrane Srbije, tokom 78 dana agresije ubijen je 1.031 pripadnik Vojske i policije, a poginulo oko 2.500 civila, među njima 89 dece.

Ranjeno je oko 6.000 civila, od toga 2.700 dece, kao i 5.173 vojnika i policajaca, a 25 osoba vodi se kao nestalo.

Kako je svetskoj javnosti predstavljeno, razlog agresije bila je situacija na Kosovu i Metohiji, odnosno teška humanitarna kriza na tom prostoru, a naredbu za napad dao je Havijer Solana, tada generalni sekretar NATO, generalu SAD Vesliju Klarku.

Kao izgovor za agresiju NATO iskorišćeni su događaji u Račku, 15. januara, a onda i neuspeh navodnih pregovora vođenih u Rambujeu i Parizu.

Izvršeno više od 2.000 udara

Prema prvom saopštenju Generalštaba Vojske Jugoslavije, 24. marta u prvom naletu gađano je više od 20 objekata. Prvi projektili pali su na kasarnu u Prokuplju u 19.53 sati. Sledio je napad na Prištinu, Kuršumliju, Batajnicu, Straževicu.

Tokom 11 sedmica agresije gotovo da nema grada u Srbiji koji se nije našao na meti. NATO je izvršio 2.300 udara i bacio 22.000 tona projektila, među kojima 37.000 zabranjenih kasetnih bombi i onih punjenih obogaćenim uranijumom.

Razoreno je ili oštećeno oko 25.000 stambenih objekata, onesposobljeno 470 kilometara puteva i 595 kilometara pruga. Oštećeno je 14 aerodroma, 19 bolnica, 20 domova zdravlja, 18 dečjih vrtića, 69 škola, 176 spomenika kulture i 44 mosta, dok je 38 razoreno.

Do obustave agresije NATO došlo je posle potpisivanja Vojno-tehničkog sporazuma kod Kumanova 9. juna 1999. godine.