Čedomir Antić piše za Blic: “Prijatelji”

U politici, baš kao i u poslu, nema prijateljstva. Razlika je u tome što je posao isključivo vezan za novac i korist, pa su i poslovna prijateljstva baš na njima utemeljena. U politici, bez obzira što je njen uspeh u snažnoj korelaciji sa novcem i pragmatizmom, koji čak prevazilazi onaj poslovni, ipak moraju postojati nekakvi zajednički ideali, uverenja, program… Nisam tražio, niti sticao prijateje u politici. Nisam tamo tražio zaposlenje niti gradio karijeru. Nisam radio plaćeni posao u politici niti imao preduzeće da ga povežem sa politikom. Hteo sam, kao i verovatno većina onih koji se politike nekada privremeno uhvate, da dam doprinos ostvarenju politike za koju sam verovao da će biti najbolja po Srbiju. Što sam bivao stariji to sam više razumeo koliko taj doprinos može biti relativan, nevelik i organičen.

Svake subote u 12 sati kolumne Čedomira Antića na Blic.rs.

Ako nisam imao prijatelje, onda sam makar poznavao ljude koji dele ili tvrde da delimo nekakve zajedničke ideale. Radovao sam se susretima sa njima i nalazio zadovoljstvo u razgovorima. Neke od njih, podržavao sam kada su bili u nevoljama. Odlazak na male podkaste i malobrojne i skromne opozicione televizije video sam kao mali ali bitan doprinos slobodi medija. Odlazio sam u skučene, prevruće, prljave studije, odgovarao na pitanja koja su često bila sročena da privuku publiku koja čita časopis Treće oko, žrtvovao vreme i strpljenje koje je uvek bilo potrebnije mojoj porodici ili studnetima…

Kada je, recimo, Dejan Petar Zlatanović, vlasnik portala Srbin-info zatvoren zbog toga što je pretio smrću izabranim predstavnicima srpske države, javno sam ga branio opet iz principa. I u doba kneza Mihaila i premijara Đinđića branio bih one koji prete, a znam da mnogi to rade iz sasvim ličnih razloga i potpuno personanih nedostataka i frustracija. To su poznata ograničenja i problemi borbe za demokratiju i slobodu. No, kada je grupa nepoznatih blokadera, aktivista – koji će sve uz svakodnevni ketering, otvoreni račun u restoranu i podršku dekanskog kolegijuma, kasnije okupiti manje od 10% studenata Filozofskog fakuleteta – pokušala da moje studente i mene izbaci sa nastave, novinari Srbin info, Slavija info i Helmkasta su izbrisali broj mog telefona iz imenika.

Imao sam puno razumevanje za novinara Srđana Škora. Kada je smenjen sa mesta urednika u Večernjim novostima javno sam ga podržao. Nismo prijatelji i kada bi se sreli na ulici uglavnom bi usput popričali. Nedavno je na nekom nastupu rekao kako sada podržavam režim i Vučića, a eto pre dve godine sam napisao knjigu o izdajama u srpskoj istoriji. Zapitao se: „„Kakav je to „prelom uma?““; zaključivši da sam možda mentalno zdrav ali sam zato primio novac.

Sreli smo se na ulici, sa velikom tugom i sažaljenjem sam ga pozdravio, pozvao na kafu i ponudio da mu poklonim knjigu o kojoj je govorio a nije ju pročitao. Tvrdio je da nisam u pravu i da je kasnije navodio i odlomke iz knjige kako bi pokazao da sam promenio mišljenje. No, hajde da zaboravimo da sam tu knjigu pisao sa mnogo pažnje da bude nepristrasna i da je naravno bolje poznajem kao njen pisac nego bilo koji čitalac. Gde je za protekle dve godine čuo da sam izneo drugačije stavove o tim temama koje sam predstavio u toj knjizi? Da li ima bilo kakve dokaze, makar glasine, prema kojima sam zaista promenio mišljenje – ŠTO JE LEGITIMNO; samo zato što sam korumpiran – ŠTO JE PAK ZA SVAKU OSUDU? Da li je posle kampanje protiv mene i mojih studenata načinio napor i pozvao me da razgovaramo? Nije.

Nije mnogo različito ni moje iskustvo sa Feđom Dimovićem iz Beogradskog sindikata. Za mene su njihove pesme bile delo „Filipa Višnjića našeg doba“. Ipak, družeći se sa njim primetio sam da taj pametni i čestiti čovek ima jedan anarhoidan otklon prema svakoj vlasti – što je naravno deo naše duboke kulture. Ali, upravo je zbog toga u slučaju jednog ministra i direktorke jednog javnog fonda – koji su kasnije bili suđeni upravo zbog korupcije – napravio izvestan izuzetak u tom odnosu prema vlastodršcima, činilo mi se samo zato što su bili spremni da se predstave kao istomišljenici i poštovaoci Beogradskog sindikata.

Neobična je ta strast kojom sada automatski podržava pokret, koji nema lice i kome ne verujem da je on ili neko ko mu je poznat dao neophodna sredstva. Naprotiv, jasno je da milione investira nvo sektor – upravo oni iz „društvene elite sa osmehom gnjide“ koji štuju „Borku“ (pokojnu Pavićević) i obožavaju „Levijeve dokumentarce“. Dok sam ga zvao na promocije knjiga dolazio je, kada su me izbacili sa predavanja i na društvenim mrežama počeli da me proklinju, kleveću moju decu i lažu o mojoj porodici, nije mu palo na pamet da me pozove. Naprotiv, uvrstio me je među pet najznačajnijih ćacija, dakle stavio me je u kategoriju poluživotinja koju je izmislila bivša frau Čanak. Možda je očekivao, kada je preko društvenih mreža izazivao ćacad da dođu da se biju sa njim u Beogradu na vodi, da ću doći sve zajedno sa Jovanom Joksimović da nam prebije koske. Slobodoumnik, advokat, pedesetogodišnjak, prijatelj…

Vlado Pavićević nije mogao niti može biti moj prijatelj. Čovek koji je od Srbije dobio sve: beplatno školovanje, docentsko mesto (istina na fakultetu gde dominiraju brate, strike i rođe), rukovodeće mesto u nevladinoj organizaciji, pa imanje, društveni ugled, na posletku i poslaničko mesto zahvaljujući neobrazovanom Zoranu Živkoviću… ne bi smeo da se izruguje i kaže da su prisajedinjene Crne Gore Srbiji 1918. izvršila „neka trojica“, a posebno je to nedogovorno prema 1.600 dobrovoljaca koje je srpskoj vojsci dala Boka, njegov rodni kraj koji u vreme prisajedinjenja nije ni bio deo Crne Gore.

Bilo mi ga je, zbog raznih drugih okolnosti, koje nisam morao znati, jako žao. Politički, nisam propuštao ni dok je bio u Srbiji (i izigravao ideologa LDP-a) ni kada je u Crnoj Gori pravio nacionalnu „Crnogorsku stranku“, da ga pitam – kada već mi u „fašističkoj“ Srbiji ne gledamo ko je Crnogorac ili došao iz Crne Gore – zašto ne obrati pažnju na prava moje braće Srba, koji u Crnoj Gori žive obespravljeni, iako su tamo državljani i domicilni od iskona. Nije odgovarao, čak ni kada smo na „Utisku nedelje“ bili oči u oči. Sada vodi kampanju protiv mene, naziva me ćacijem i tvrdi da klečim pred predsednikom republike da bi me ovaj postavio za ambasadora u Podgorici. Može li neka od „majki“ koju sisa – Srbija ili Crna Gora – da se konačno posveti Pavićeviću? On jeste nesređen čovek, koji svaki posao započne, pa ga usled dubine sopstvene nesreće koju leči egzibicionizmom, brzo i batali. Ipak, zar on nije za nešto više od mrežnog provokatora?

Nedavno je portal Antonija Kovačevića, nekadašnjeg urednika više novina u Srbiji i već duže vreme iseljenika u SAD, „otkrio“ šokantan podatak da sam 2005. izjavio da G17 Plus neće ostati u vladi koja ne poštuje Zakon o saradnji sa Haškim tribunalom. Vlada je taj zakon sama predložila skupštini i on je izglasan. Ja sam dakle, tvrdi Kovačević, „lažni rodoljub“. Hajde da stvari složimo po redu. Kriza Koštuničine vlade iz 2005. istorijska je činjenica, ja sam je započeo ali ne zbog mog značaja i zasluga, već zato što drugi nisu smeli. Sa Haškim tribunalom je sve do pre nekoliko godina moralo da se sarađuje i pitanje se svodilo na to kako podeliti krivicu?

Što se mene tiče, mogli smo da prekinemo saradnju, ali bojim se da bi se sve završilo većim poniženjem i težim gubitkom. Kovačević nije našao nikakav tajni dokument, on citira novine, žute i lažljive, koje su tada želele da me politički kompromituju mada na sasvim drugačiji način. O tom događaju sam napisao i objavio dvadeset i šest autorskih tekstova. Detaljno sam predstavio čitavu krizu vlade i stav u vezi sa Hagom, koji nisam promenio, u knjizi sećanja (O revolucionarima, kriminacima i drugim namernim prolaznicima) objavljenoj pre pet godina. Da, naravno da je bolje da država sprovodi svoj zakon i u sporazumu sa optuženicima i njihovim porodicama iste sprovede u Hag, isplati im priličan novac i pomaže njihovu odbranu. Tada je tako i učinjeno, pa su osim generala Pavkovića svi optuženici i danas živi i u Srbiji. Možda bi bolje bilo da smo sve radili po modelu „duboke države“, koja je „čuvala“ Karadžića i Mladića, da bi onda odlučila da ih preda kada joj je to politički trebalo.

Najbolji primer je Karadžić, koga su očigledno svi naši važni politički akteri nameravali da predaju Haškom tribunalu. Kada je 2008. neočekivano DS formirao vladu sa SPS-om, Karadžića su „odjednom pronašli“. No šef BIA za vreme prethodne vlade, do tada javno optuživan za saučesništvo u ubistvu Zorana Đinđića, posle je iz tajanstvenih razoga godinama bio ambasador. U muzejskoj postavaci na ulazu u centralu BIA od 2011. stajali su godinama i pod raznim vladama, zajedno, lični predmeti uhapšenih crnogorskih narko-barona, generala Dragoljuba Mihailovića i generala Ratka Mladića. Ali to je Kovačević… sve mora da mu bude dostupno na mrežama, a možda treba i da mu se nacrta. Pre četvrt veka vratio je diplomu univerzitetu u znak protesta što je Milošević na vlasti !?

Bilo je to kao kada bi danas neki Iranac u znak protesta zbog američkog napada vratio vojni čin Revolucionarnoj gardi. Vrlo brzo je postao urednik raznih novina, imao je tada tridesetak godina – valjda su mu vratili diplomu. Ljutio se sa mesta urednika novina u vlasništvu stranaca što isporučuju starog i bolesnog generala Mladića, a onda je otišao u SAD da bude disident. Sada otkriva toplu vodu, na intrernetu dobro poznati, sto puta raubovani, dvadeset godina stari tekst iz Kurira Raje Rodića. Tako pomaže one za koje je Mladić „gori od Hitera“, ali ipak za budućeg predsednika republike pokušavaju da izaberu srpskog rodoljuba! Učenog patriotu koji, osim sopstvenog sina, izgleda nema niti jednog prezimenjaka što misli da se Njegoš našeg vremena ne zove Milo Đukanović.

Uzdravlje, možda bi ustvari Antonije Konačević trebalo da bude predsednik države koja već ima takvu meru. I ako bi za vreme Antonijevih mandata sve bilo kotroverzno i kontradiktorno, tu je marihuana. Predsednik će da zapali džoint i da, kao nekada u emisiji Ćirilica, ustondirano kaže svom nekadašnjem drugu D. J. Vučićeviću: „Vučko, Vučko… Pusti emisiju da teečeee…“