Čedomir Antić piše za “Blic”: Zvanična Crna Gora se i dalje dosledno saživljava sa svim neprijateljima Srba

Jedna opoziciona poslanica osetila je veliku bol, ljutnju i sa njima neobičnu egzaltaciju, kada je doznala da je sa jednog od dva crnogorska aerodroma vraćen avion sa 87 putnika. Reč je, kako su javili mediji, bila o aktivistima SNS-a, koji su u Crnu Goru došli da bodre Aleksandra Vučića. Bilo je to u vreme kada su na ulicama ove države osvanuli skupi transparenti koji su vređali prvog čoveka srpske države. Crna Gora, posle toliko godina ne može da pronađe razlog svog lošeg držanja prema Srbiji. Sadašnja vlast u Podgorici – uspostvaljena velikim narodnim pokretom koji je bez Srpske pravoslavne crkve bio nemoguć, pritom bi bez logističke podrške Srbije sadašnja vlast i dalje bila opozicija – još uvek ne može da se vrati na prirodno odredište svih crnogorskih fašista. Nemoguće joj je da izmisli „jedan gonocid ali da ne bude neki mali”. Trebalo je imati srce i dušu pa kao Milo Đukanović naricati sa devedeset godina zakašnjenja nad „ubijenim mužima i silovanim đevojkama“, a biti potomak dve bijelaške generacije.

Jer Đukanovići su to bili, na čelu sa pradeda-stricem i imenjakom Milom. Milom Prvim Đukanovićem, koji kao general Kraljevine Jugoslavije zaklet Karađorđevićima, mora da prema tom čitanju „istorije“ par godina i nije imao druge hrane do one „naopake“ – ljudske krvi zelenaša sa Cetinja. Posle svega, nakon svih fašističkih i komunističkih zločina, gde se za srpske grobne jame zna a crnogorske nešto nikako ne mogu da nađu, do danas većinska Crna Gora može da se u normalnom i zvaničnom odnosu dve države doseti samo da od Srbije traži da izruči Svetozara Marovića. Iznervirana poslanica možda nije znala, ali u Crnoj Gori Srbi čine 34% stanovništva, srpskim jezikom govori najviše građana (bezmalo polovina), a prava Srba su još uvek osporena od strane države. Crna Gora je priznala nezavisnost Kosova i među prvima pogazila suverenitet Srbije. Srpska ljudska prava krši i tako što Albanci i Hrvati mogu da uzmu i državljanstva matičnih država, a samo Srbima je državljanstvo Srbije zabranjeno. Zvanična Crna Gora se i dalje dosledno saživljava sa svim neprijateljima Srba i podrška je svim aktima protiv Srbije i Srpske. Ali, sve na jednu stranu… Sveto Marović preteže na drugoj. I pored svega toga ljutita poslanica predložila je da predsednik Republike Srbije zbog organizovanja dolaska pristalica u Crnu Goru bude isporučen Hagu!

Šta je briga jednu modernu „europoslanicu”, zalutalu u srpski parlament, za prava srpskog naroda. Ko im je kriv što su na „pogrešnoj strani istorije“, što ne razumeju da je latinica moderna i ekonomična, što ne žive u Beogradu i ne bave se humanitarnim radom u cilju pomoći žrtvama zvučnog topa. Pre godinu dana, čovek inostranog prezimena, koji je u srpsku politiku stupio preko druga iz srednje škole, postavio zakratko suprugu za gradsku sekretarku a sada izigrava eksperta, izjavio je na jednoj stranoj televiziji kako „ne zna kako će ti ljudi…” – ovde misli na članove i glasače vladajućih stranaka (dakle između četvrtine i trećine svog stanovništva Srbije) – „…posle svega moći da nastave da žive pored nas.” Jedan političar, sličnog intelektualnog gabarita i identitetskog profila, podržao je grupu mladih primitivaca iz Pomoravlja koja je na opkoljenu kafanu u Studentskom gradu vodila svoju homoerotsku fantaziju – vršnjaka-dripca koji trenira boks – da „nacrveni ćacija-Miloša”, te glasno zapitao javnost: „kako će, kada se nastava produži, taj ćaci iz Pionirskog parka Miloš Pavlović uopšte moći da sedne pored svojih kolega?“

Nedavno je profesor Pravog fakulteta u Beogradu Miodrag Jovanović prepričao svoj razgovor na tribini udruženja „Proglas“ u Čačaku. Profesor jednog „savremenog, modernog, evropskog“ Pravnog fakulteta zamislio se u razgovoru sa istomišljenicima – „domaćinima“ (jer kako drugačije opisati nećacijevsku srpsku provansu a da bude pozitivna istorijski, politički i lično, nego kao „domaćine“, pa makar bili i, recimo, advokati. Prim. Č. A.). Dr Jovanović se pitao kako ćemo posle smene vlasti sa svim tim pristalicama režima? Spasonosno se dosetio „Komisije za istinu i pomirenje“, koja je posle ukidanja aparthejda delovala u Južnoj Africi. Dok je govorio Jovanović se, verovatno zamišljajući te scene, nekako sladostrasno smešio. Ozaren, on dalje kazuje svoja maštanja: Izađu, tako pa malo priznaju: „Radio sam to i to…“, kažu: „Kajem se…“. I eto… Dakle, da naglasim: neće se pred komisijom naći neki korumpirani političar, niti kriminalac koji ga je podmitio, ona se neće baviti onima koji su loše gradili, slabo poslovali, da ne govorimo o ubicama, siledžijama… Za to će se valjda pobrinuti nekakvi sudovi, pa makar i preki. Ta Jovanovićeva komisija će se baviti onim ljudima koje je nemoguće krivično goniti. Reč je o neistomišljenicima, ali pošto blokaderi listom celokupnu srpsku istoriju vide kao niz zločina i defekt kulture srpskog naroda koji te zločine „po svojoj prirodi“ čini, treba dakle suditi sve one koji su ikada, na bilo koji način i u ma kakvom kontekstu bili protiv njih.

No, najpre, malo istorijskog podsećanja. Mi smo „Komisiju za istinu i pomirenje“ imali između 2001. i 2003. godine. Slabo je radila jer DOS-ova vlada, koja ju je i inicirala, nije izdvojila spomna vredan novac za nju, a onda su zaboravili da predvide njeno postojanje u novoosnovanoj Državnoj Zajedici Srbija i Crna Gora. Tada kao i danas mi treba da razgovaramo, ali moramo znati temu. Ako treba da se pomirimo, moramo znati oko čega. Razgovaraju i vojske u ratu, a ne razumem zašto ne bi razgovarali i mi ovde u Srbiji, gde građanskog rata nije bilo već punih osamdeset i dve godine. Ipak, koliko smo mi zaista sigurni da nismo u građanskom ratu? Ljubav i mržnja nešto je što na posletku svaki čovek stvara i razara sam. Bivši predsednik Republike Srbije, Boris Tadić, nedavno je protekle godine u Srbiji opisao kao teror režima, upoređujući ga sa brutalnim nasiljem koje je Italijom proširila Nacionalna fašistička partija u godinama uoči njenog dolaska na vlast. Istina je da su fašistički odredi od 1919. do 1922. širom Italije ubili oko 3.000 muškaraca, žena i dece. Aparthejd, sa kojim je profesor Jovanović uporedio aktuelnu vlast u Srbiji, je od 1948. do 1989. skrivio smrt oko 7.000 osoba svih uzrasta gotovo bez izuzetka iz većinskih crnačkih naroda. Raspad aparthejda doneo je talas nasilja, pa je od 1989. do 1994. ubijeno još 4.000 osoba. Tokom trideset godina (od 1960. do 1990.) pritvoreno je 80.000 građana Južnoafričke Republike, među njima 15.000 dece i 10.000 žena! Četiri petine svih njih je pušteno bez pokretanja postupka. U pritvoru je mučeno 20.000 muškaraca, žena i dece! Da ne govorimo o kršenju ljudskih prava, izlaganju siromaštvu i bolestima desetina miliona ljudi, njihovoj segragaciji i ponižavanju. Posle sporazumnog ukidanja aparthejda, Komisija za istinu i pomirenje je i osnovana da bi omogućila psihološki prelaz i opravdala činjenicu da je svega dvadesetak osoba uopšte suđeno zbog aparthejda a do danas je samo jedna i osuđena (2023. godine!)! Oko 7.000 ljudi se DOBROVLJNO (i samo tako) prijavilo komisiji, spremno da prizna kršenja ljudskih prava u zamenu za amnestiju. Od toga su pripadnici državnog aparata, koji je sprovodio aparthejd, činili oko 300 njih, a bilo je pored ovog broja i nešto manje pripadnika belačkih ekstremističkih organizacija. Ostatak „podnosilaca zahteva za amnestiju“ bili su crnci, pripadnici oslobodilačkih pokreta! Pitam se, hoće li na taj način funkcionisati i ova naša buduća ustanova?

Da je ovo naša stara Srbija, pre jugoslovenstva, komunizma i euroatlantizma, kafane bi posle svega eksplodirale u šali i podsmehu prema „Bori Musoliniju“ i „Mišku Aparthejdu“. Još bi komičnije bilo recimo iz ugla blokaderskog pokreta razmatrati jednu nesreću i tužnu statistiku. Oni se navodno bore protiv nasilja, a broj nasilnih smrti u Srbiji tokom proteklih četvrt veka daje argumente za neočekivan zaključak. Nekim čudom, zbog napretka države, MUP-a, a možda i zbog širenja nadzornih kamera i mobilnih telefona, broj ubistava vremenom opada. Tokom dvanaest godina vladavine demokratskih stranka u Srbiji je ubijeno (na razne načine i sa minornim izuzecima iz političkih pobuda) nešto više od 1.900 njenih stanovnika. Od 2012. do 2024. izvršeno je nešto više od 1.100 ubistava. Reč je o 42% manjem broju! Najmanji broj ubistava dogodio se 2012. te 2021. i 2024. godine. Čak i da računamo poplave, saobraćajne i građevinske nesreće, cifra je približna za oba razdoblja i nema razlike koja je nekako nastala kad je reč o ubistvima.

Pitam se, kako ćemo kao narod proći kada opozicija jednom konačno dođe na vlast? Da li je moguće da jedan ugledni, redovni profesor Pravnog fakulteta, predloži rešenje jednog teškog i velikog političkog pitanja a da se o temi nije obavestio čak ni posredstvom vikipedije!?

Da se 15. marta našao neko dovoljno hrabar i bezočan da puca u ljude oko sebe, ili makar u vazduh, da je sve do kraja imalo podršku Velikih sila – koje su kumovale jednom te istom uniformnom zlu, počev od Sarajeva 1992. do Teherana 2025. godine – verovatno bi svi mi koji smo ustali protiv totalitarizma i fanatizma blokaderskog pokreta bili tokom nekoliko dana poubijani. Imali smo takvo rešenje 1944. godine. Samo tada nije bilo laži. Svi su znali ko su bili partizani i šta žele. Ovde iza dobronamernih siromaha, rodoljuba, boraca za demokratiju i reformista stoji mala i maligna totalitarna organizacija, a iza svih njih kartel nevladinih organizacija koje godišnje primaju stotine miliona evra, a posle dolaska Trampa na čelo SAD učestvuju i u velikom unutrašnjem sukobu koji se rasplamsao na Zapadu.

Ipak, sve što treba da znamo o Srbiji posle novog 5. oktobra saznali smo od profesorke Filozofskog fakulteta u Beogradu D. Stojanović, koja je gostujući na jednom tuzlanskom podkastu nedvosmisleno izjavila da svako političko okupljanje svih pritivnika vlasti u Srbiji na kraju krajeva dovodi do restauracije svaki put goreg (!) režima šovinizma, kriminala, rata… Zato, zaključuje ona, možemo zajedno da srušimo vlast ali posle će morati drugačije da se radi. Prevedeno na srpski: njih nekoliko hiljada, povlašćenih, odrođenih, u službi stranih država i nacionalizama susednih naroda, vladaće Srbima uprkos većini – izbornoj većini kao i većini u opoziciji.