FELJTON ONLAJN “Gospodari ’Dobričinog prstena’ “(35): BORIS ISAKOVIĆ – RADOST IGRE, PLEMENITOST DUHA

Ako nešto ne može da se kupi, onda je to talenat – rekao je Boris Isaković.

Prilikom svečanog uručenja “Dobričinog prstena”, praćen gromoglasnim aplauzom, sa Scene “Ljuba Tadić” Jugoslovenskog dramskog pozorišta zahvalio je žiriju, Udruženju, Jugoslovenskom dramskom pozorištu… kao i:

– Mojoj Jaci, mojoj Uni, mom Stefanu, mom ocu, koji me je i zarazio pozorištem, i mojoj čuvenoj maćehi Seki, od koje sam svašta nešto naučio…

I potom dodao:

– Verujem da je “Dobričin prsten” i nastao da bi se slavilo pozorište, umetnost glume, da bi se čuvale njihove vrednosti i kvalitet u jednom iznimno važnom i velikom kontinuitetu. Etička lestvica uvek mora biti visoko postavljena za sve koji žele da se nađu u takvom jednom kreativnom prostoru. Ja sam pozorištu uvek služio i služiću mu i dalje. […] Vrlo je bitno da u ovom zaista haotičnom, zbunjujućem i brzom vremenu svi zajedno smognemo snage, nađemo dovoljno mira i predanosti da taj naš prostor kreativnosti, igre, plemenitosti i duha održimo čistim i svetlim. Mnogi pre nas su tako brinuli o pozorištu, o glumačkoj umetnosti, to moramo i mi sada, da bi tako činili i oni koji dolaze. Slava velikom glumcu Dobrici Milutinoviću i slava svim nosiocima njegovog prstena. Velika mi je čast. Živelo pozorište i umetnost glume!

Studenti na bini

Ako bi trebalo reći ko je bio zvezda na svečanosti uručenja “Dobričinog prstena” Borisu Isakoviću, mirne duše bismo mogli kazati da su to, njegovom odlukom, bili i – oni koji dolaze. Naime, u završnici svečanosti binu su ispunili njegovi studenti, mladi ljudi koje je izveo tokom šest generacija, i koji su, nema sumnje, i scenu i salu ispunili posebnim zanosom, neverovatnom energijom, dahom sutrašnjice…

Monografiju o njemu potpisuje Aleksandar Milosavljević, a u intervjuu za pozorišne novine “Ludus” Boris je povodom ove najveće glumačke nagrade kazao:

‒ Gluma, to je moj kreativni prostor. Tu sam naučio da se izražavam. Sve što znam je to. I onda, ako se ne igram… Šteta je što se svi mnogo više ne igramo. Igra u smislu kreativnog, slobodnog, hrabrog pristupa. A mogli bismo da se igramo tako da prevaziđemo čak i ovo vreme. Ne samo da ga zaboravimo, nego da ga meljemo. Jer to menjanje vremena, uočavanje i stvaranje perspektiva, počinje od nas samih. Da smo u treningu, da smo u formi u toj igri, mi bismo videli neki drugi svet, neke druge puteve, u svoj ovoj ružnoći pojavila bi se ipak i lepota. Jer ona sigurno postoji, samo zbog svega u šta smo zatrpani, mi je ne vidimo.

U razgovoru, malo u šali, malo u zbilji, na pitanje da li se drugačije živi sa Prstenom nego pre, nakon par duhovitih, neposrednih opaski, kaže:

– Šalu na stranu, hoću da kažem kako zapravo ni sam ne znam koliko uopšte razaznajemo stvari u ovom diktatu i pritisku površnost, brzine… Koliko traje, na primer, sve to oko nagrada, šta znači… I sam se pitam, i samo se pitam, a za odgovore ko te pita. Smejete se, i nasmejasmo se, a nije smešno. U svakom slučaju: dobro sam se smestio u dobrom Dobričinom društvu. Tokom ovih dana, i pred ovaj razgovor, sa nekim posebnim osećanjem razmišljam o tome da je mnogo laureata iz nekog vremena koje je nekako bilo drugačije. A meni su ti ljudi toliko značili. Nemerljivo. Naravno, ne zato što su dobitnici prstena, već zbog toga što su bili kakvi su bili, zbog onoga što su radili i uradili, zbog duha vremena koji su stvarali… Recimo, Pera Kralj, Đuza, i da ne nabrajam… To je bio centar mog života. Ti ljudi. Sad je, kao zrak i znak svega toga, Voja tu. Cveje više nema. Molio sam Voju da uskoči u predstavu Zašto je poludeo Gospodin R?, umesto Cveje… Ukratko, osećam se kao da me neko ispalio iz nekog topa i prebacio u ovo potpuno drugačije vreme. U onom vremenu, s tim ljudima, osećao sam se tako prijatno.

Uloga Slobe Miloševića

Usledila je priča o tome šta mu je prvo palo na pamet kada je čuo vest, da li je to možda bila neka uloga…

– Više uloga, između ostalog. Stalno nekako misliš da i nisi mnogo uradio, a onda, kad pogledaš, pa i nije baš da nisi. Kroz glavu su mi prolazili veliki umetnici s kojima sam radio… Malo sam se i zapanjio koliko je toga bilo, što, naravno, svedoči i o datumu rođenja, tj. godinama.

Razgovor je vođen u Jugoslovenskom dramskom pozorištu, pred predstavu “Čudo u Šarganu” Ljubomira Simovića, u kojoj igra Skitnicu, a koja se gleda na kartu više…

– Još na Akademiji smo radili Simovića. Volim taj jezik, tu njegovu senzibilnost, osetljivost, taj detalj kod njega… taj duh. […] Uloga Skitnice govori i koliko se ja vezujem… Prvobitno je bilo reči da igram drugu ulogu. Ali ja sam hteo Skitnicu, misleći na Peru Kralja, koji ju je igrao. Ne, naravno, da ga oponašam, nego da preko te uloge nastavim sa Perom neku vezu… To je moja unutrašnja veza s njim.

Na pitanje o ulogama na ekranu, koja mu je bila važna ili posebno intrigantna, odgovara:

– Uloga Slobe Miloševića u seriji “Porodica” i u samom radu me je baš zaintrigirala. Serija je rađena u doba korone, pa je snimanje pomerano, odlagano, tako da sam imao vremena da se dobro spremim. Mnogo sam radio na sebi. I to je dalo rezultat. Radovao sam se radeći, osećao sam radost prilikom kreiranja. Bio sam zaigran sve vreme, a bilo je vrlo teško; od pet ujutro prvo mi stavljaju masku dobra tri, četiri sata, pa 12 sati snimanja, a bio sam baš zaigran. I iznova sam se uverio da jedino tako, kad si na taj način zaigran, može nešto izuzetno da nastane.

Evropska filmska akademija

Maja 2023. objavljena je vest da su Boris Isaković i Jasna Đuričić primljeni u Evropsku filmsku akademiju, uz napomenu, da to možda i nije iznenađenje, budući da je ona 2021. dobila Nagradu EFA za najbolju evropsku glumicu, a on često radi u inostranstvu: u Londonu, sa oskarovkom Emom Tompson film “Posle Božića”, u Švedskoj seriju “Famillie like ours”, oskarovca Tomasa Vinterberga…

– To je velika familija koja predstavlja profesiju na evropskom nivou, čast je za svakog stvaraoca da bude u takvom društvu, i meni je, naravno, drago što sam tamo. Ja sam poslednjih godina uspevao da bar jedan film godišnje snimim sa evropskim rediteljima. Radio sam prošle godine film “Per niente Al mondo”, mladog italijanskog reditelja Čira D ’Emilija, a skoro sam gledao katalonski film “Ruta salvatge”, u režiji Marka Reća, koji sam snimio u Španiji. […] Ovu profesiju sam uvek smatrao jednom vrstom avanture. Sada, u ovim godinama, voleo bih da širim te horizonte, da se upoznajem s drugačijim i učestvujem u filmovima kakvi se ne rade kod nas.

A u razgovoru o glumi i o tome čemu uči svoje studente, kazao je i:

– To je Đuza, uz karakterističan izraz i ton, govorio: „Šta je gluma, mamicu ti…“ To je moj kreativni prostor. Tu sam naučio da se izražavam. Sve što znam je to. (…) Radost igre, plemenitost duha… Za glumu je vrlo važno promišljanje onoga što radiš. Mislim da je posebno u diktatu ovog vremena, u kome je sve toliko površno, izuzetno bitno sticanje dubokog uvida u sadržaj. Bez dubokog uvida u sadržaj bilo drame, komada, bilo scenarija, mi ne možemo ništa da uradimo. Ispravno pročitati nešto, promisliti, sagledati… To je i privilegija ovog posla, baveći se dobrim piscima, mi širimo vidike, stičemo nove uvide. Tako idemo dalje, dublje, i to otelotvorujemo.

(Oprema redakcija “Blica”, urednik feljtona Tatjana Nježić, kraj)

Monografija

Monografija “Gospodari ‘Dobričinog prstena’”, izdanje Udruženja dramskih umetnika Srbije, posvećena je dobitnicima najprestižnije glumačke nagrade, nagrade za životno delo. Tu je i zanimljiva priča o prstenu Dobrice Milutinovića, a svaki od 35 laureata predstavljen je na desetak strana, u kojima je obuhvaćen spisak uloga i nagrada, obrazloženje žirija, osnovni biografski podaci kao i priča sazdana od izjava, kazivanja, opaski i uvida samih umetnika. Bogato ilustrovana, knjiga sadrži preko 150 fotografija, a “Blic” u feljtonu on-lajn donosi deo sadržaja posvećen svakome od, prestižnom nagradom ovenčanih, dramskih umetnika.