“PUCALI SU IZNAD NJIHOVIH GLAVA” Logoraši o stravičnim iskustvima u logorima u Derventi za emisiju “Puls Srbije vikend”: “Tada je počela velika tortura…”

Postoje istorijske lekcije koje ne smemo čitati samo iz udžbenika, jer udžbenici čiste činjenice od krvi, suza i ljudskog krika. Postoje istine koje moramo čuti direktno iz usta onih koji su prošli kroz sam pakao i vratili se da svedoče, da se zlo nikada više ne ponovi i da se žrtve nikada ne zaborave.

U emisiji “Puls Srbije vikend” sagovornici su se prisetili ratnih logora u Derventi 1992. godine i mesta gde je ljudskost potpuno zgažena, a patnja postala svakodnevica pod rukom onih koji su se hranili tuđim bolom, na čelu sa zloglasnom Azrom Bašić, u narodu zapamćenom kao “Krvava Azra”.

Više o ovoj temi govorili su Slaviša Đuraš, sin zverski ubijenog Blagoje Đuraša, Drago Božić i Dragan Vujičić – novinar.

– Veoma teško se može zaboraviti i veoma se teško zaboravlja. Ja sam mislio da će vreme učiniti svoje. Možda na neki način i jeste učinilo, međutim, rane su još žive i još krvare. Bez obzira na to koliko čovek pokušava da to izbaci iz svojih misli i sećanja. A to mi je bio i glavni cilj kada sam pisao knjigu – da se ne zaboravi, da jednostavno ne padne u zaborav i da ne ode daleko. Napisao sam je da bude večni dokument o stradanju, o našem stradanju, stradanju srpskog naroda. Ne samo nas, nego tu u Bosanskoj Posavini i tako dalje, već generalno o stradanju u svim sferama društva – rekao je Božić.

“Svaki put sam se vraćao u logor”

Govoreći o svom iskustvu i knjizi “Ožiljci koji govore”, otkrio je koliko su sećanja na zatočeništvo i danas prisutna.

– U vezi mog boravka u logoru mogu da kažem dosta toga. Pre svega, mogu da kažem da bih poželeo da se to nikada i nikome ne ponovi i da se nikada više ne desi, naročito, naravno, kada govorim o mom narodu. Ali knjiga koju sam pisao, druga, “Ožiljci koji govore” – u njoj stoji sve i jasno je svakom normalnom čoveku da se, posle čitanja te knjige, jednostavno postavlja jako veliko pitanje. Prvo, za te dželate koji su izvršavali takva zla i mučenja – da li normalan, uopšte iole normalan čovek može to da radi ili ne? Međutim, jako je teško, sačuvati zdrav razum. To sam video i kroz pisanje i jedne i druge knjige. Bilo je izuzetno teško svaki put. Svaki put kada sam se vraćao na to, vraćao sam se nazad u logor i ponovo tamo boravio. Nije bilo lako. I dan-danas postoje te traume, doduše manje nego posle razmene i nakon izlaska na slobodu – kaže on.

Đuraš je evocirao bolne uspomene na dan kada je njegovo naselje zauzeto i kada je njegov otac odveden u logor.

– Sećam se kada je moj pokojni otac bio zarobljen. Imao sam 16 godina. Pre toga su se dešavali neki sukobi u našem naselju, a onda je 26. aprila 1992. godine, na Vaskrs, došlo do zauzimanja naselja od strane HVO-a i Armije Bosne i Hercegovine. Deo meštana je pobijen na licu mesta, a veći deo je odveden u logore. Među onima koji su odvedeni u logore bio je i moj pokojni otac. Bilo je još tridesetak ljudi iz naše dve ulice. Otac je odveden u logor, a majka je bila sa njim. Uspela je da pobegne iz tog privremenog logora – kaže on.

– Istog dana je pobegla. Kada su se sakrili u neki podrum, došli su vojnici HVO-a i razdvojili žene na jednu stranu, a muškarce na drugu. U tom trenutku majka je videla da on ne gleda gde žene idu. Počela je da trči sa njim. Još šest-sedam žena je trčalo. Vojnici su pucali iznad njihovih glava, međutim, one su uspele da pobegnu u grad. Tu se jednu noć krila i prespavala kod nekih prijatelja, a sutradan je prešla preko reke, pregazila je i prešla na srpsku stranu. A oca su tog jutra uhvatili, sproveli ga u Dom JNA i tada je počela velika tortura – prisetio se.

Vujičić je istakao da ga ratna sećanja i danas sustižu, posebno tokom datuma koji podsećaju na stradanja, zbog čega smatra da o prošlosti mora da se govori kako bi se sačuvala od zaborava.

– Apsolutno sam ubeđen i svestan da je važno govoriti. Meni se praktično svaki dan, u periodu jula i avgusta, kada su te oluje, kada je Petrovdan dole u Srebrenici, kada su razni jubileji, sve to vraća. Jer sam u to vreme bio u godinama kada se najviše radilo i bio sam na tom terenu. A onda, ja ne živim ništa drugačije nego što su verovatno živeli ovi pre mene, koji su preživeli i bili svedoci Drugog svetskog rata. Ja kažem, ne treba čovek ništa da pročita osim Ćamila Sijarića o Jasenovcu da bi mu bilo jasno šta je Jasenovac – kaže on.

– Ćamil je, malo ljudi to zna, mlad Skojevac, ušao u Jasenovac dan nakon izlaska, pošto su ustaše otišle, sa grupom partizana koja je bila tamo. I to što je on napisao na 60-70 strana, to je, recimo, Gideon Grajf uradio u 15 knjiga. Znači, kod njega je sve stalo. Ja sam se time bavio i i dalje se bavim i poznajem ovakve ljude, to su moji prijatelji i zato sam i tu i da govorim, da svedočim, opet zbog neke generacije koja dolazi, da se ne ponovi. Ne da se svetimo, nego da se ne ponovi. Samo da znaju – za Kurir televiziju, istakao je Vujičić.

Zabranjeno preuzimanje dela ili čitavog teksta i/ili foto/videa, bez navođenja i linkovanja izvora i autora, a u skladu sa odredbama WMG uslova korišćenja i Zakonom o javnom informisanju i medijima.

Kurir.rs