PROPAGANDA: Sukob kod Čukur-česme Srbija iskoristila za medijski rat protiv Osmanlija

Evo dve pune decenije kako su 1994. godine Večernje novosti fotografiju ulja na platnu Uroša Predića “Siroče na majčinom grobu” iz 1888. objavile kao “sliku koja je pre godinu i po dana obišla svet s groblja kod Skelana” u Bosni, “na kojoj ovaj dečak siroče očajava nad grobom oca, majke i ostale rodbine koju su u ofanzivi pobili muslimani”. Ova je prevara ušla u preglede ratne propagande i zbornike novinarskog beščašća, i u samoj Srbiji osuđena bez rezerve. Ali imale su Novosti od koga da uče…

Podeljeni grad

Deca u Srbiji na časovima istorije uče da su Turci na Čukur-česmi ubili trinaestogodišnjeg srpskog dečaka. Ali… “Značajan je podatak da 1862. godine nije od turskog nizama (vojnika) bio ubijen, nego samo teško ranjen srpski šegrt Sava Petković, kao što pokazuje njegov spomenik u Dobračinoj ulici. Istina o ovom događaju iz političkih razloga morala se zataškati i drukčije prikazati.” Ovo je iz teksta novinara Koste Dimitrijevića, objavljenog u Politici ekspres iste te 1994. godine.

“Ne mogu naši potomci znati istinu o nama jer je mi ne kazujemo, nego ono izlažemo što nam podmiruje trenutni jadni račun”, zabeležio je Milan Đ. Milićević u svom “Dnevniku” 1871. godine. Kao da je ovaj hroničar mislio na zbivanja na Čukur-česmi i ono što je usledilo…

Po svom drugom dolasku na vlast 1860. godine, knez Mihailo Obrenović postavio je za svoj prvi i osnovni zadatak pripremu Srbije, tada autonomne kneževine u sastavu Osmanskog carstva, za rat do oslobođenja. Odnosi s Turskom se zaoštravaju. Carigradska štampa optužuje Mihaila za sukobe duž granice Srbije i Bosne, a Novine serbske iznose podatke o turskim zločinima – ubistvima i pljačkama na teritoriji Srbije.

U samom Beogradu u to vreme odnosi između muslimana i hrišćana bili su „veoma zategnuti“. Hroničar, naime, beleži: “Srpska masa je, u trenucima borbenog raspoloženja i oslabljene kontrole, muslimanima po čaršiji skidala čalme i obarala ćepenke, a oni ih odvraćali prijetnjom da će se osvetiti i ‘najesti šumadijskih kokošaka.”

Putopisci kažu da je Beograd „davao pravu sliku jedne turske varoši, sa svojim kućicama pokrivenim ćeramidom, koje su se gubile u zelenilu vrtova i stapale s visoravni, koja se uzdizala nad utokom brze Save u Dunav. Jednolikost su prekidali jedino beli, viti minareti, koji su se na sve strane mogli videti…“ Po popisu od 1859. godine, imao je 18.890 žitelja. Granica između srpske i turske varoši protezala se od današnje zgrade Prve gimnazije u Dušanovoj ulici do Narodnog pozorišta na Trgu republike, a zatim preko Obilićevog venca do Karađorđeve ulice na Savskom pristaništu, ali je srpskih kuća bilo i u turskom delu grada.

Petnaesti jun po novom, odnosno treći po starom kalendaru 1862. godine, bio je nedelja. Najpribližniji opisi kažu da je bilo „između četiri i šest sati“, kad je na Čukur-česmi u današnjoj Dobračinoj ulici u turskom delu varoši došlo do sukoba Srba i turskih vojnika u redu za vodu.

Napad na turske kuće

Glavni učesnik sa srpske strane bio je dečak Sava Petković. Putem koji će slediti i današnje generacije njegovih vršnjaka, iz zabitog Lukova kod Kuršumlije, došao je kod rođaka u Jajince, a oni su ga dali da šegrtuje kod nekakvog bakalina Alekse, čije prezime nije precizno utvrđeno.

Sve do Vidovdana 1892. godine, Beograd je bio bez vodovoda, upućen na bunare i česme, na kojima su vazda bili redovi. Osioni Turci te nedelje, prema jednoj verziji, nisu hteli da čekaju, a u koškanju i svađi, Sava je slučajno oborio i razbio njihov krčag. Prema drugoj, tražili su da piju vode iz Savine testije, ali im ovaj to nije dozvolio. U trećoj, sklonili su Savin krčag i pod česmu podmetnuli svoj… Dve su verzije i nastavka događaja: u jednoj Turci zemljanim krčagom dečaka udaraju u glavu, a u drugoj, probadaju ga bajonetom… Ali je ishod u obe varijante fatalan, prema zvaničnoj predstavi događaja, za koju je izgleda najzaslužniji Jovan Ristić, srpski izaslanik u Carigradu.

U sukobu nakon toga stradaju Sima Nešić, zvanični prevodilac srpski, i žandar poznat kao Đorđe Nišlija – po prvom će biti nazvana obližnja Simina ulica, po drugom ništa, a onda sukob, rečeno jezikom današnjih izveštaja „eskalira“. Najveću zaslugu za to imao je artiljerijski kapetan Đoka Vlajković, potonji zadužbinar i dobrotvor, podstičući i organizujući grupe Srba da se naoružaju i napadaju Turke širom varoši.

U tim borbama se naročito istakao kapetan Dimitrije Karadžić, Vukov sin.

Kosta N. Hristić o tome zapisuje: „Naši ljudi u pojedinim gomilicama napadali su na turske kuće, a Turci su otud pucali i branili se. Oni su bili jako zastrašeni i niko se nije smeo pojaviti (…) Čitava jedna gomila jurila je i bežala dorćolskom ulicom u grad, napadana uz put od strane naših ljudi, kojom su prilikom izginuli neki s obe strane. Naši ljudi upadali su u kuće turske i pljačkali, a Turci, bežeći u grad, pljačkali su neke bakalnice naših ljudi (…) U turskoj tekiji, koju samo jedna ulica rastavlja od naše policije, živeo je hodža sa ženom i ćerkom od 16-17 godina, a s njima je bilo tada onde još 4 do 5 ljudi, koji su se sklonili. Naši ljudi, bećari, podstreknuti i vođeni nekim Filipom Crnogorcem ili Hercegovcem, napadnu na ovu tekiju, pokušavajući da ulazak razvale, no Turci iznutra stanu pucati i braniti se. Filip sa 3-4 naša bećara uspenje se preko zida na krov, ovaj dignu i tavanicu razvale, pa unutra uskoče. Upravnik policije Barlovac, spazivši ovo, odmah je poslao nekoliko žandarma da hodžu i ostale spasu da ne izginu, no međutim je hodža ubijen, a kći mu zaklana. Bulu i one druge Turke žandarmi izvedu i u policiju dovedu i sklone.“

Pouzdana svedočenja

Ovo beleži Kosta N. Hristić, pravnik i diplomata, potonji ministar pravde. U vreme događaja o kojima piše imao je deset godina, ali je svedok pouzdan, jer je knjigu „Zapisi starog Beograđanina“ pisao na osnovu kazivanja i arhive svog oca Nikole. Nikola Hristić u trenutku sukoba na Čukur-česmi bio je ministar unutrašnjih dela. I on, Kosta N. Hristić, u svojim memoarima, koje je 1923. godine izdala Francusko-srpska knjižara A. M. Popovića, izričito će reći da je „Sava Petković bio samo teško povređen“. Na njegovo svedočenje pozivao se Kosta Dimitrijević.

Peštanski Mađarski dnevnik u junu te 1862. iz pera svog dopisnika sa lica mesta, pod naslovom „Srce i barikade“, objavljuje: „Iz mračne dubine sokaka izviru dolazeći ovamo, ka vatrama oko kojih sedimo, sve novi i novi naoružani dobrovoljci, i ljudi i žene, kao da izviru iz slavne prošlosti, kroz koju se uvek za slobodu vojevalo. Kako koji stigne do barikade, zauzima busiju ništa ne pitajući; namešta pušku, skida torbu, gleda put zidina turske tvrđave i tek kada vidi da nije od potrebe u onom istom trenu pucati i klati se sa Turcima, okreće se polako i on ka vatri, seda, pripaljuje čibuk i počinje razgledati drugove…“ Dopisnik peštanskog lista iz Beograda je Milica Stojadinović Srpkinja, pesnikinja tragične sudbine, za koju je Njegoš rekao: „Ja pojeta, ona pojeta, da nijesam kaluđer, eto kneginje Crnoj Gori!“ Ovim izveštajima iz Beograda stekla je pravo na titulu „prvog ratnog izveštača u istoriji srpskog žurnalizma“.

Turci sa Kalemegdana bombarduju varoš, a sukob pleni pažnju evropske javnosti. U Beograd pristižu strani novinari, a Englezi javljaju o „zločinima Srba nad Turcima“… U carigradskom predgrađu Kanlidža jula te iste 1862. godine održana je međunarodna konferencija na kojoj je rešeno da „Turci izlaze iz Srbije od svuda, pa i iz varoši Beograda“. Turska je jedino zadržala garnizone u Beogradu, Smederevu, Fetislamu kod Kladova i Šapcu… Tursko je prošlo.

Tursko je prošlo

Godine 1931. parama koje je testamentom za to ostavio trgovac duvanom Toma Vanđel, na mestu Čukur-česme podignut je spomenik. Ostalo je nepoznato zašto je u mermerni postament uklesan pogrešan datum: 26. maj.

Autor skulpture je bio Simeon Roksandić, a model za figuru dečaka Vlastimir Kepa Petković, fudbaler BSK-a.

Bronzanu skulpturu su 21. maja 2010. lopovi razbili čekićem na 22 dela i za 200 evra prodali vlasniku divljeg otpada u Krnjači. Nekoliko dana kasnije, policija je našla lopove i 20 delova skulpture, na osnovu čega je spomenik obnovljen.

Večernje novosti su o ovome pisale pod naslovom „Savu ‘ubili’ drugi put“…

Momčilo Petrović