Saša je završila Medicinski fakultet u Beogradu 1937. godine. Posle bombardovanja Beograda 6. aprila 1941. godine, trudna i sa suprugom dr Borislavom Božovićem, otišla je u Podgoricu, njegovo rodno mesto.
Njen suprug bio je među organizatorima ustanka u Crnoj Gori, a nakon njegovog odlaska u partizane u julu 1941. godine, italijanske vlasti uhapsile su Sašu Božović i odvele je u logor u Kavaju, u Albaniji.
U osmom mesecu trudnoće završila u logoru
U logoru je provela najteže mesece trudnoće. Bila je u osmom mesecu i, prema njenom kasnijem svedočenju, dane i noći provodila u skučenom prostoru, na grubim drvenim letvama. Zbog nedostatka hrane i teških uslova, svaki dan bio je borba za opstanak.
Pred porođaj je prebačena u bolnicu u Tirani, gde je u novembru 1941. godine rodila ćerku. Devojčici je dala ime Dolores, po španskoj revolucionarki Dolores Ibaruri, poznatoj kao “La Pasionarija”.
Majka i dete krajem iste godine razmenjene su za italijanske oficire koje su zarobili partizani. Po povratku na oslobođenu teritoriju Crne Gore, Božović je nastavila da radi kao lekar i učestvovala u organizovanju prvih seoskih partizanskih bolnica.
Dolores nije preživela Bitku na Neretvi
Rat je, međutim, nastavio da određuje njen život. Kao lekarka često je morala da odlučuje kome će dati ono malo hrane i mleka koje je imala – sopstvenom detetu ili ranjenicima koji su danima bili bez hrane.
Najveći gubitak usledio je tokom Bitke na Neretvi. Dolores je umrla 7. marta 1943. godine, kada je imala oko godinu i po dana. Prema svedočenju njene majke, devojčica nije preživela posledice gladi, iscrpljenosti i smrzavanja.
Nekoliko meseci kasnije, u septembru 1943. godine, Saša Božović preživela je četničku zasedu na putu između Pljevalja i Prijepolja, u blizini sela Jabuka. U tom napadu poginuli su Boško Buha i politički komesar Bogdan Radan.
Uprkos gubitku ćerke i ratnim traumama, Božović je nastavila da radi kao lekarka. Kasnije je osnovala porodicu, a preminula je 1995. godine u Beogradu.
Najveći gubitak pretvorila je u svedočanstvo
Njena knjiga “Tebi, moja Dolores” objavljena je kao lično svedočanstvo o ratnim godinama i majčinskom gubitku. Iako su pojedini čitaoci i kritičari delo kasnije posmatrali kroz prizmu tadašnje političke propagande, knjiga je svojevremeno doživela veliki uspeh i štampana je u velikom broju primeraka.
– Kavez mali. Ako sednem, udara glava gore pa se zgrčim ako legnem, kratak, pa se opet moram zgrčiti. To užasno zamara. Ne mogu da zaspim. Čas sednem, čas legnem. Noć smenjuje dan, a dan noć. Vreme prolazi ni u čemu. Zurim u prazno. Često je i glava prazna, bez misli, pokreta.
Letve na kojima ležim počinju da se usecaju u telo. Ukucane su u razmaku a ivice oštre. Premećem se. Okrećem. Otvaraju se ranice. Boli. Ne mogu mesto da nađem. Da mi je ona buvljiva samica u “Kući Rogošića”. Bar bih šetala, stajala. Gledam Radulovićku. Spava. I deca spavaju. Razmišljam. Mršavi su, pa valjda i ne naležu dobro na neravne letve. A ja? Osmi mesec trudnoće! Brojim letve. Brojim čvorove na letvama – odlomak je njenog romana.
Pred kraj života Božović je objasnila kome je namenila svoje svedočanstvo.
– Ovu knjigu nisam namenila istoričarima. Ova knjiga je namenjena samo onom običnom, poštenom, plemenitom i osećajnom čitaocu – zapisala je u svom delu.
Priča Saše Božović ostala je zapamćena pre svega kao svedočanstvo žene koja je tokom rata izgubila dete, ali je, uprkos ličnoj tragediji, nastavila da pomaže drugima.
(Kurir.rs)