POSLE LAŽI BLOKADERA O„ZVUČNOM TOPU“ OSTAJE JEDNO PITANjE: Ko će odgovarati za kampanju dehumanizacije?

POSLE saopštenja tužilaštva otvorilo se mnogo veće pitanje

Saopštenje Višeg javnog tužilaštva o navodnoj upotrebi „zvučnog topa“ nije promenilo mnogo kod onih koji su u tu priču poverovali iz političkog uverenja. Ali moglo bi da promeni mnogo kod onih građana koji su mesecima živeli sa osećajem da se nalaze u zemlji u kojoj je vlast spremna da protiv sopstvenog naroda primeni sredstva sile.

Jer upravo je to bila suština cele priče. Ne samo da se Aleksandar Vučić politički napadne, već da se predstavi kao čovek sposoban za najgore. Kao neko kome se mogu pripisati osobine monstruma, kako bi svaka njegova politička eliminacija postala ne samo prihvatljiva, već i poželjna.

Takvi obrasci nisu novi. Kroz istoriju su se često koristili u političkim obračunima. Protivnik se najpre lišava ljudskih osobina, pretvara u simbol zla, a zatim se svaka mera protiv njega predstavlja kao opravdana. Upravo zato priča o „zvučnom topu“ nije bila samo još jedna politička optužba. Bila je deo mnogo šireg mozaika u kojem se godinama slažu optužbe, insinuacije i lične uvrede sa istim ciljem – da se Aleksandru Vučiću oduzme pravo da bude posmatran kao čovek.
Od priča o kriminalnim vezama, preko optužbi za izdaju države, pa sve do najprizemnijih napada na članove njegove porodice, granica između političke borbe i lične mržnje odavno je pređena. A upravo su porodica i najbliži postali meta jer se dobro znalo da udarac na njih najviše boli.
Zato pitanje koje se danas postavlja nije da li će oni koji su mesecima širili priču o „zvučnom topu“ priznati grešku. Oni koji su u tome učestvovali teško da će odustati od svojih političkih ciljeva. Međutim, ostaje pitanje odgovornosti. Ne političke, već moralne, društvene i pravne.
Jer, ako je normalna Srbija ideal kojem se svi deklarativno zaklinju, onda normalnost podrazumeva da se politički protivnici napadaju zbog svojih odluka, rezultata, programa i vizije države, a ne kroz pokušaje njihove dehumanizacije i uništavanja porodica.

Demokratija ne podrazumeva pravo na laž. Ne podrazumeva ni pravo da se nečija deca, roditelji ili braća pretvaraju u legitimne mete političkih obračuna. Naprotiv, granica između političkog sukoba i ličnog progona upravo je ono što razlikuje normalno društvo od društva koje klizi u mržnju.

Zbog toga priča o „zvučnom topu“ nije važna samo zbog jedne medijske afere. Ona je važna zbog pitanja kakvu Srbiju želimo. Državu u kojoj je dozvoljeno sve protiv političkog protivnika ili društvo u kojem postoje granice koje se ne prelaze.

Jer, glas protiv dehumanizacije nije glas za jednog čoveka. To je glas za elementarnu pristojnost, za normalan politički život i za Srbiju u kojoj se ljudi ne uništavaju zato što drugačije misle.

Tek kada svi koji su učestvovali u širenju panike i straha, u pokušaju izazivanja građanskih sukoba i stvaranja atmosfere koja je Srbiju gurala na ivicu unutrašnjih podela budu pozvani na odgovornost za ovo strašno nedelo protiv društva i države, moći ćemo da kažemo da je normalnost zaista pobedila. Jer normalna Srbija nije ona u kojoj je dozvoljeno sve zarad političkog obračuna, već ona u kojoj se za svesno izrečene laži, pokušaje izazivanja haosa i ugrožavanje mira odgovara.

Tek tada će politička borba ponovo biti vraćena u okvire argumenta, a ne mržnje i manipulacije.

(24sedam)