“Poljubio sam kapiju, oblio me znoj i bol je nestao!” Mića u Tumane došao na štakama, pa ih bacio i počeo da trči: Vernici u šoku gledali šta radi! VIDEO

Od kada ljudi pamte, postojala je potreba da se objasni ono što im je izgledalo neobjašnjivo. Nekada su se neobične pojave pripisivale bogovima, čudima i natprirodnim silama, dok danas za mnoge od njih postoje medicinska, naučna ili druga racionalna objašnjenja. Ipak, pojedinačna svedočenja o događajima koje ljudi dožive kao neverovatne i dalje ostavljaju prostor za pitanje – šta se zaista dogodilo?

Jedan takav slučaj zabeležen je prošle godine u manastiru Tumane i privukao je veliku pažnju javnosti. Mića Grbić iz Smederevske Palankeu svetinju je došao sa štakama, a onda ih, pred vernicima i monahom, ostavio i počeo da hoda, a potom i da trči.

Za vernike je to bio trenutak koji su doživeli kao čudo. Za skeptike, pak, snimak nije dovoljan da bi se zaključilo šta se dogodilo i zbog čega je čovek odjednom mogao da hoda bez pomagala. Sam Grbić tada je rekao da je bol u nozi jednostavno nestao.

Na snimku koji je nastao tog dana vidi se kako muškarac najpre hoda bez štaka, a zatim trči ispred manastira. Okupljeni ga posmatraju, neki snimaju telefonom, dok se oko njega stvara gužva.

Grbić je tada ispričao da je gotovo tri meseca hodao uz pomoć štaka i da je u Tumane došao sa sinom i sinovicom. Kako je naveo, nakon što je prišao manastiru i poljubio kapiju, osetio je promenu.

– Išao sam na štakama, maltene tri meseca. Uvek sam hramljao kao da sam se rodio bogalj, međutim, moj sin Raša Grbić i sinovica Sanja, kažu da idemo u Tumane. Stigli smo poljubio sam kapiju, uhvatio mi neki znoj, ništa nisam reagovao, držao sam unuka, i ja sam video oca Zosima i rekao: “Ne boli me noga”. I evo ne treba mi ova štaka – ispričao je on tada.

I nije ovo jedino svedočenje koje se godinama vezuje za ovu svetinju.

Još 2020. godine Kurir je pisao o slučaju devojčice od dve i po godine čiji su roditelji tvrdili da je nakon molitve svetiteljima u Tumanu počela da hoda bolje.

Njihovo svedočenje tada je preneo jeromonah Petar Bogdanović, koji je naveo da su mu roditelji ispričali da se njihova ćerkica “iscelila od problema pri hodu”.

Takvih priča ima još. Neke dolaze direktno od ljudi koji veruju da su doživeli isceljenje, neke prenose monasi, a neke ostaju samo lična iskustva bez medicinske potvrde koja bi mogla da objasni šta se dogodilo.

Priče poput ovih zato vekovima bude isto pitanje – da li za ono što nam izgleda neobjašnjivo samo još nismo pronašli pravo objašnjenje ili postoje iskustva koja čovek jednostavno ne ume da objasni? Možda odgovor zavisi od toga u šta verujemo, ali jedno je sigurno – ovakvi događaji i danas ostavljaju ljude zatečene.