POLjOPRIVREDNIKE IMAJU SVE ZEMLjE: Ne postoji nijedna zemlja na svetu koja se ne bavi poljoprivredom

RASPODELA konkurentnosti u svetu je sve izraženija. Ipak, ne postoji nijedna zemlja na svetu koja se ne bavi poljorivredom ili ne izvozi poljoprivredne proizvode.

Svet postaje sve više globalan: tržišne i druge informacije su sve dostupniji; transport je jeftiniji i lakši, ne samo na kratkim, nego i na dugim distancama; potrošačke navike se uniformišu, jer globalne kompanije nameću svoje proizvode u svim delovima sveta; i mali trgovci i velike trgovinske firme nisu više lokalno vezani, već svoje dobavljače i kupce pronalaze širom sveta.

U takvom okruženju sve više dolaze do izražaja stvarne konkurentske prednosti određenih zemalja u pojedinim oblastima proizvodnje (Turska proizvodi jeftin paradajz, Novi Zeland ovčije meso, Nemačka mleko…).

Ove prednosti ne moraju da budu plod samo prirodnih uslova (klima, zemljište, voda), nego i ljudskih, tradicijskiih, inovacijskih ili bilo kojih drugih okolnosti.

Jednostavno, svaka zemlja ili region trebalo bi da odgovore na pitanje gde je njihovo mesto u raspodeli globalne konkurentnosti i u čemu oni mogu biti konkurentni na svetskom tržištu.

To ne znači da će hranu proizvoditi samo najkonkurentnije zemlje; postoje razlozi zbog kojih će se hrana i ubuduće proizvoditi svuda u svetu. Među najznačajnijim su:

• Raspodela konkurentnosti između država ne odražava u potpunosti odnose između pojedinih proizvođača. Pošto je svetsko tržište postalo globalno i brzo fluktuirajuće, državni okviri često nisu presudni ili čak i ne postoje već se može govoriti o konkurentskom takmičenju pojedinaca. Slikovito rečeno, ne znači da je najslabiji holandski proizvođač bolji od nekog dobrog u Srbiji. Moguće je, dakle, pronaći konkurentne proizvođače i u manje konkurentnim zemljama;
• Konkurentnije zemlje u nekim proizvodima, nisu konkurentne u drugim, pa ne mogu da ih proizvode ili ih ne proizvode u dovoljnoj meri;
• Značajan udeo u proizvodnji jedne zemlje je proizvodnja za sopstvene potrebe, naročito u nerazvijenim i zemljama u razvoju;
• Manja očekivanja proizvođača u manje konkurentnim zemljama, gde će se poljoprivrednici zadovoljavati znatno nižom zaradom, pa čak možda i samo time da sebi (i svojoj porodici) obezbede prehrambenu sigurnost;
• Preferencija na lokalno tržište i lokalne proizvode, kao i proizvodnja i potrošnja pojedinih proizvoda koja je usko vezana za jednu kulturu i jednu teritoriju;
• Tržišne nepravilnosti kao što je otežan transport, carinske i vancarinske barijere, veličina tržišta, nedostatak tržišnih informacija i sl.

Azija je najveći proizvođač hrane sa dobrim trendovima. U rangiranju na osnovu konkurentnosti Azija se pozicionira bolje nego ostatak sveta, naročito bolje nego Evropa. U stvari, Evropa sve više napušta koncept borbe za tržište cenovnom konkurentnošću i okreće se ka konkurentnosti kvalitetom.

Evropa je već na visokom nivou prinosa, površine se zbog industrijskog razvoja smanjuju i logično je da EU ne može da se sa takmacima na tržištu bori tako što će i dalje povećavati proizvodnju.

Situacija u SAD je slična kao u Evropi. Osnovni pokretač rasta proizvodnje i povećanja konkurentnosti Azije je velika domaća potrošnja. Rast domaće potražnje doveo je do povećanja prinosa po jedinici proizvoda, ali i do povećanja poljoprivrednih površina. 

Možda najveća promena koju je porast cena hrane doneo jeste promena shvatanja važnosti poljoprivrede, tako da su mnogi koji nikada svoju budućnost nisu videli u ovoj oblasti, počeli da u nju ulažu.

(SEEDEV)