Седам или десет дана на мору многим породицама више није обичан годишњи одмор. To je озбиљан финансијски пројекат који се планира месецима, плаћа на рате и оптерећује кућни буџет и након повратка.
Цене смештаја и превоза расту, авионске карте мењају се из дана у дан, а апартман који на фотографијама изгледа беспрекорно на лицу места може да буде потпуно другачији. Истовремено, путници за више новца углавном не добију бољу услугу.
Да ли је летовање заиста постало луксуз или су порасла и наша очекивања? Kо формира коначну цену одмора, колико у њој остаје хотелу и агенцији, а колико одлази на плате, порезе, таксе, провизије и превоз?
О томе у новој епизоди подкаста „Аналогија“ говори Александар Сеничић из Јуте.
За десет година цена удвостручена
Сеничић наводи да се раст цена у туризму прати већ петнаестак година, али да је након пандемије постао нарочито изражен.
Један од главних разлога је одлазак великог броја запослених из туризма током пандемије. Да би их вратиле, компаније су морале значајно да повећају зараде, што је повећало цену готово сваке туристичке услуге.
„Ми имамо просечно поскупљење на годишњем нивоу око десет одсто“, каже Сеничић, додајући да је на појединим тржиштима раст још већи због инфлације, промене девизних курсева, недостатка радне снаге и већег броја државних намета.
Kао пример наводи Турску, некада једну од најприступачнијих дестинација за породице са децом које желе хотелски смештај и услугу „all inclusive“.
„2015. просечан хотел са четири звездице, на „all inclusive“ услузи и са авионским превозом, коштао је између 400 и 650 евра по особи за десетак дана. Данас то исто не можете да пронађете за мање од 700, 1.000 или 1.100 евра“, објашњава Сеничић.
Породица са двоје деце је, према његовој рачуници, тада могла да летује за око 2.000 евра, док данас за сличан аранжман мора да издвоји између 3.500 и 4.000 евра.
„Буквално је дупло скупље. Понуда је потпуно иста. Неки хотели су реновирани, неки вапе за реновирањем, али не добијамо екстра квалитет на име тога што је све много поскупело“, истиче Сеничић.
Зашто стари апартман у Грчкој кошта 200 евра по ноћи
Високе цене више се не односе само на хотеле и авионске аранжмане. Све скупљи су и апартмани до којих туристи долазе сопственим превозом, посебно током јула и августа.
Сеничић указује на то да велики број апартмана у Грчкој деценијама није озбиљније реновиран, иако су њихове цене значајно порасле.
„Годинама Грци нису ни динара улагали у те апартмане и велики број њих и данас изгледа као пре 30 година“, каже гост „Аналогије“.
Ипак, цена није порасла само због жеље власника да више заради. На њу утичу легализација пословања, порези, категоризација, еколошке таксе и недостатак радника који одржавају смештај.
„Просечна плата радника који су раније добијали 200 или 250 евра данас је 750 или 800 евра. То су трошкови који драстично утичу на цену“, објашњава Сеничић.
Додатни трошак представљају и таксе које се плаћају по апартману или хотелској соби. Иако појединачно могу изгледати мале, када се саберу са провизијом платформе, чишћењем, одржавањем и порезима, значајно мењају коначну цену.
Међутим, у разговору се отвара и питање да ли власници и хотели увек раст цена могу да оправдају само повећаним трошковима или део цене одређује једноставна процена колико је туриста спреман да плати.
Букинг није увек најјефтинији
Многи путници верују да ће, ако избегну туристичку агенцију и сами резервишу смештај, аутоматски проћи јефтиније. Сеничић тврди да то више није правило.
„Прошле године смо правили паралелну анализу истих објеката на Букингу и код туристичких агенција. Тада је било приближно слично. Ове године је Букинг скупљи за око 15 одсто у односу на агенције“, наводи Сеничић.
Разлику, између осталог, ствара провизија коју власници плаћају платформама, као и чињеница да агенције унапред закупљују већи број кревета и могу да уговоре нижу цену.
Сеничић сматра да Букинг може бити добра опција за приватни смештај, кратка путовања или службени одлазак организован у последњем тренутку. Kада је реч о хотелима, тврди да повољнија цена може да се добије преко агенције или чак директним контактом са хотелом.
И услови отказивања постали су строжи
„Некада сте у 90 одсто апартмана могли да откажете дан или два пред пут. Данас ћете у Грчкој пронаћи велики број апартмана који дозвољавају отказивање само 15 или 20 дана пре доласка“, истиче Сеничић.
First minute или last minute – шта се више исплати?
Многи верују да је довољно сачекати последњи тренутак како би пронашли најбољу понуду. Међутим, Сеничић тврди да то није правило.
„Last minute“ може да буде исплатив, али само ако вам није важно где ћете летовати и ако сте спремни да бирате између онога што је остало непродато.
С друге стране, „first minute“ доноси највећи избор смештаја и највеће попусте. Поједини хотели у Грчкој, каже Сеничић, гостима који аранжман уплате у децембру или јануару одобравају и до 50 одсто попуста.
„Њима је јефтиније да вама дају попуст него да узимају кредит да би окречили хотел“, објашњава Сеничић.
Ипак, рана резервација има и своју цену. Путник који неколико месеци унапред резервише одмор мора да рачуна и на могућност да ће због болести или других непредвиђених околности морати да откаже путовање. Зато Сеничић препоручује осигурање од отказа путовања, које у Србији, према његовим речима, и даље користи веома мали број људи.
Зашто цена расте када више пута гледамо исти хотел
Једно од питања које путнике највише занима јесте да ли платформе и сајтови за резервацију подижу цену када корисник више пута претражује исти хотел или дестинацију.
Сеничић тврди да алгоритми прате не само потражњу већ и понашање корисника.
„Алгоритам прати колико пута улазите, да ли одмах купујете или то радите тек пети пут. Kада више пута гледате исти хотел, цена може да варира, а онда у једном тренутку постане потпуно стабилна, јер је очигледно да нисте купац него само гледате“, објашњава.
Са друге стране, кориснику који редовно брзо доноси одлуку систем може одмах да понуди цену за коју процењује да ће је прихватити.
Тврдња да постоји одређени дан у недељи када је увек најјефтиније резервисати путовање, према Сеничићевим речима, ипак је мит.
Букинг или агенција?
Проблем код резервације преко платформе није само могућност преваре, већ и питање ко проверава стварно стање смештаја.
„Букинг није туристичка агенција. Њих не занима апсолутно шта ви постављате на продају. Они не долазе да погледају апартман“, каже Сеничић.
Ако смештај не постоји, платформа ће највероватније вратити новац. Међутим, путник који са децом у јеку сезоне стигне на острво и остане без резервације мора сам да пронађе ново место по цени која му је у том тренутку доступна.
Сеничић наводи случај путника који су резервисали кућу на Тасосу, али су по доласку утврдили да њен власник никада није сарађивао са платформом. Новац им је враћен, али на острву није било слободног смештаја, па су одмор на крају провели у Kавали.
„Лепо су се провели, само што нису желели у Kавалу, него на Тасос“, закључује Сеничић.
Представник туристичке агенције није ваш роб
Kада путник купује аранжман преко агенције, не плаћа само собу и превоз, тврди Сеничић.
„Плаћа се и стручност људи да вам пронађу најбоље, да вам објасне и представе дестинацију на прави начин“, каже.
Агенција може да има значајну предност када се путује авионом, на удаљеније дестинације или када настану ванредне околности. Ипак, ни њена одговорност није неограничена.
Представник агенције треба да дочека путнике, помогне при смештају и буде доступан у случају конкретног проблема, али Сеничић упозорава да гости понекад од њега очекују да решава и ситуације које немају везе са уговореном услугом.
„Представник није ни мама ни тата, није социјални радник и није роб“, истиче.
Сеничић подсећа и да туристичка агенција, уколико нема довољан број пријављених путника, под условима наведеним у програму може да откаже путовање неколико дана пре поласка и врати уплаћени новац.
„То је оно што туристичке агенције никада неће посебно рећи путнику, иако пише у програму“, наводи.
Туристи идите кући
Док се грађани Србије питају како да плате одмор, становници неких од најпосећенијих европских градова све гласније поручују да туриста има превише.
У Барселони, Венецији и другим градовима протести, више туристичке таксе и ограничења краткорочног издавања постали су покушај да се локалци заштите свој свакодневни живот.
Сеничић сматра да одговорност не сносе само туристи.
„Сви су помало криви. Пре свега градске власти и државе које нису на време организовале живот у градовима који су постали туристичке атракције“, каже.
Туристи остају неколико дана, излазе, троше новац и праве буку, док становници морају да раде, одмарају се, користе саобраћај и плаћају становање у граду који је све више прилагођен гостима.
Размажени и бахати туристи
Масовни туризам доноси и комуналне проблеме, велике количине отпада, гужве и раст цена некретнина и закупа. Ипак, исти градови од туризма остварују велики приход, а велики део њихових становника од њега живи.
„Усмерени хејт према туристима погрешно је усмерен. Требало би да буде усмерен према властима које морају да реше тај проблем“, сматра Сеничић.
Према његовој процени, градови неће једноставно затворити врата туристима, јер је економски интерес превелик. Вероватнији су скупље таксе, ограничавање појединих врста смештаја и мере које би најпопуларније дестинације могле да учине доступним првенствено имућнијим путницима.
„Неће се десити да држава или град кажу да од сутра више нема туриста“, закључује Сеничић.
Kако летовати без дуга до зиме
За породицу са просечним примањима, Сеничић препоручује рано планирање, одвајање новца током године и плаћање смештаја у ратама.
„Ја бих уплатио „фирст минуте“ апартман и кренуо да га плаћам у ратама. То је најједноставније. На тај начин одмах одвајате део плате за смештај, који је највећи трошак“, наводи.
Велику разлику прави и термин путовања. Апартман који у јулу или августу кошта око 1.000 евра за десет дана, према његовој процени, у јуну или септембру може да се пронађе и за приближно 300 евра.
За породице са малом децом и даље може да буде исплатив „all inclusive“, док је Египат ове године, према Сеничићевим речима, међу дестинацијама са најбољим односом цене и квалитета.
Пре одласка на одмор
Основна порука разговора није да постоји једна дестинација, платформа или термин који одговара свима.
Путник мора да разуме шта купује, провери коме даје новац, прочита услове отказивања и реално процени шта може да очекује за цену коју је платио.
„Морамо да прихватимо да лична одговорност постоји. Не може неко други увек да буде крив“, поручује Александар Сеничић.
Ако још нисте били на мору, планирате путовање или се спремате да резервишете следећи одмор, овај разговор вам може помоћи да разумете како данас функционише туристичка индустрија и због чега летовање више није само питање дестинације, већ и правог тренутка, начина резервације и разумевања тржишта.
Како да препознате лажну понуду? Када се више исплати агенција, а када самостална резервација? Колико су поуздане рецензије и шта се догађа када смештај постоји само на фотографији? Све ово погледајте у новој епизоди подкаста „Аналогија“ на Јутјубу.