PLANTAŽNO GAJENjE ŠIPURKA RETKO: Zašto još uvek ne gajimo ono što svake jeseni beremo u prirodi?

IAKO je šipurak (divlja ruža) izuzetno cenjen zbog velike količine vitamina C i pripreme džemova, njegovo plantažno gajenje je retko zbog visokih troškova ulaganja, teškog branja i činjenice da divljeg šipurka ima u izobilju u prirodi.

Evo glavnih razloga zašto se ljudi češće odlučuju za branje u prirodi nego za podizanje zasada:

1. Velika i besplatna ponuda u prirodi

Divlji šipurak je izuzetno otporna i invazivna biljka. Raste sam od sebe pored puteva, na obodima šuma, pašnjacima i napuštenim njivama. Pošto ga u prirodi ima u ogromnim količinama, mnogi smatraju da je potpuno ekonomski neopravdano ulagati novac u kupovinu zemljišta i sadnica za nešto što je već besplatno i dostupno.

2. Teška i skupa berba

Branje šipurka je najveći problem kako u prirodi, tako i na plantažama:

• Oštro trnje: Grmlje divlje ruže je puno trnja, što branje čini sporim, bolnim i napornim.
  
• Manjak radne snage: Za ručno branje je potrebno mnogo radnika, a malo ko želi da radi taj posao.
  

• Skupa mehanizacija: Postoje specijalni kombajni za šipurak, ali oni koštaju na desetine hiljada evra, što je isplativo samo za ogromne industrijske zasade.
  

3. Ograničeno tržište i niska otkupna cena

Iako su proizvodi od šipurka (poput domaćeg mamelada) popularni, otkupna cena sirovog ploda često nije dovoljno visoka da bi pokrila troškove plantažnog gajenja, đubrenja, orezivanja i angažovanja radnika. S druge strane, zanatske radionice i seoska domaćinstva lako sakupe potrebne količine u prirodi bez ikakvih početnih troškova.

4. Percepcija kvaliteta (“divlje je bolje”)

Potrošači u Srbiji i regionu tradicionalno veruju da su samonikli plodovi iz netrpeljive prirode zdraviji, lekovitiji i ukusniji od onih koji se gaje na plantažama i potencijalno tretiraju hemikalijama. Divlji šipurak niko ne prska i ne đubri, što mu daje status “savršeno organskog” proizvoda.