PLANETA TONE U ŽIVO BLATO IRANSKOG RATA: Posledice agresije SAD i Izraela šire se dalje od dometa bilo koje rakete

AMERIČKO-izraelsko-iranski sukob podseća na živo blato u koje je nevoljno uvučen ceo svet – mogao bi da glasi sažetak događaja od 28. februara do danas. Slavodobitni Trampovi govori u kojima je tvrdio da rat samo što nije završen, jer je pobijeno 48 iranskih čelnika bez kojih ta država ne može da funkcioniše i da su uništeni njeni glavni vojni efektivi, demantuju sve češći i sve precizniji udari iranskih raketa na američke baze na Bliskom i Srednjem istoku.

Teheran demantuje da napada postrojenja američko-arapskih naftnih kompanija i da je lansirao rakete na Tursku i Azerbejdžan, već optužuje Izrael da to radi kako bi mobilisao zemlje Persijskog zaliva protiv Irana.

Kako god, posledice rata se šire dalje od dometa bilo koje rakete na celu planetu koja drhti pred perspektivom neobuzdanog rasta cena energenata koji bi izazvao spiralu hiperinflacije.

– Sa velikom dozom sumnje i skepse treba primati izveštaje koje emituju zaraćene strane, jer kada rat počne, prva žrtva je istina. Amerika i Izrael su zbog svoje i globalne javnosti tvrdile da će njihova tehnološka superiornost doneti brzu pobedu za nekoliko dana, ali događaji to demantuju, on se nastavlja u sve složenijim i ozbiljnijim okolnostima. Očigledno je da je Iran prilično spreman ušao u ovaj obračun. Iako Tramp ponavlja da su uništeni i rukovodstvo i glavni arsenali Teherana, na sve širem području i sve češće odjekuju sirene za uzbunu zbog napada tih “uništenih” raketa i dronova. Vrlo je moguće da Iran govori istinu kada tvrdi da je Izrael bombardovao naftna postrojenja u zemljama Zaliva, jer su to klasične vojne aktivnosti pod lažnom zastavom. Amerikancima i Izraelcima odgovara da region koji čine sunitske arapske zemlje uđe neposredno u sukob sa šiitskim Iranom – kaže geopolitikolog prof. dr Ljubiša Despotović iz Instituta za političke studije.

On naglašava da bi sa takvom “arapskom pešadijom” SAD i Izrael znatno olakšali svoju poziciju, s obzirom na to da su njihovi kapaciteti i resursi za vođenje dugotrajnog rata ograničeni, uprkos ratnoj propagandi.

– To se pokazalo i tokom sukoba u Gazi koji je trajao dve i po godine, a nije završen sa potpuno ostvarenim ciljevima. Ako nije bilo moguće izaći na kraj sa Hamasom i delimično Hezbolahom, kako je iko mogao da pomisli da je moguće odneti munjevitu pobedu nad Iranom, koji je u odnosu na prethodne protivnike velesila – vojna, državna, religijska, kulturološka. Treba očekivati sve češće operacije napadača pod lažnom zastavom da bi se stvorio regionalni front protiv Irana – smatra dr Despotović.

On ukazuje da je agresija na Iran otkrila novi vojno-politički fenomen, jer iako je po američkim podacima ubijeno 48 najvažnijih ljudi ove velike zemlje, ona nije obezglavljena, već njome neko iz potpune ilegale vrlo čvrsto rukovodi.

– Ti nevidljivi ljudi su Amerikancima poručili: “Dva puta ste nas prevarili i napali usred pregovora i sada više ne pregovaramo, već vodimo rat do kraja”, pri čemu samo oni znaju šta podrazumeva taj kraj. Objašnjenje ovog fenomena dao je pre nekoliko dana iranski ministar spoljnih poslova Arakči, rekavši da su Iranci vrlo intenzivno proučavali sve ratove koje je vodio atlantizam u poslednjih 50 godina i da su pronalazili njihove slabe tačke. Kao rezultat formulisali su doktrinu koju je nazvao “disperzovana mozaička odbrana”, u kojoj je ogromna teritorija Irana podeljena u regione u kojima civilne, verske i vojne vlasti imaju dosta visok stepen autonomije. Tako, ukoliko dođe do prekida komunikacije bilo kog segmenta sa centrom koji izdaje naređenja, ta autonomija daje delu “mozaika” prostor za samostalno vođenje rata. To je jedan aspekt, a drugi je političko-religijsko ustrojstvo vlasti u Iranu, čiji je sistem tako postavljen da može da izdrži i pravi masakr visokih funkcionera. Svet je očekivao posle njihovog ubistva da režim padne sam od sebe, ali on je pokazao neočekivanu vitalnost jer je u višeslojnim segmentima ustrojstva svaki funkcioner imao svog zamenika, a zamenik svoga zamenika i tako dalje po vojnom principu organizovanja. Ta dva noseća stuba Irana su pokazala da masakrom vodeće garniture nije moguće srušiti ni sistem vlasti, a kamoli samu državu i društvo – objašnjava dr Despotović.

Da stvari ne idu kako je planirala Trampova administracija, pokazali su i prošlonedeljni nastupi njenih najviših zvaničnika, koji su iz dana u dan iznosili drugačija opravdanja za agresiju na Iran i različite ciljeve sukoba. Raspravljalo se i ko je kome nadređen u partnerstvu SAD i Izraela. Protivnici rata su diskreditovali MAGA moto “Amerika na prvom mestu” tvrdeći da on u stvari znači “Izrael na prvom mestu”. Istraživanja su pokazala da samo trećina Amerikanaca podržava ovaj rat.

– Moramo da shvatimo da je jevrejski lobi u Americi veoma jak i uticajan, a da između Netanijahua i Trampa postoji prilično dobro usklađena koordinacija. Tramp je bio prinuđen da prati liniju podrške Izraelu, ali se pokazalo da Amerika nije bila potpuno spremna za tako ozbiljan posao. Očigledno je da SAD neće moći, kao prošle godine, da posle nekoliko serija bombardovanja kažu: “Gotovo je, mi smo pobedili”. Zato je sada važna, mada javnosti slabo vidljiva, uloga Rusije i Kine, koje preko diplomatskih, obaveštajnih i sličnih struktura vrše pritisak na zaraćene strane u pokušaju da se sukob što pre privede kraju, jer je šteta već vrlo velika na globalnom nivou. Ako bi Kina i Rusija uspele da smire iranski prostor, da učesnici rata na koliko-toliko dostojanstven način, bar prema javnosti, mogu da se povuku na svoje početne položaje, to će onda sprečiti scenario radikalizacije i nekontrolisanog širenja, koji preti neslućenim posledicama – kaže dr Despotović.

On ukazuje da je agresija na Iran višeslojna, da je to istovremeno i proksi rat koji je trebalo da porazi Rusiju, zaokružujući oko nje kopneni obruč američkih vazala i da zaustavi ekonomiju Kine koja 45 odsto sirove nafte uvozi iz Persijskog zaliva, najviše iz Irana.

– Odmah po napadu na Teheran, u stručnim krugovima se postavilo pitanje da li je to reč o posrednom ratu protiv Kine, koja je u najnovijoj američkoj Strategiji nacionalne odbrane,stavljena na prvo mesto. Sigurno je da je jedan od ciljeva napada na Iran bio da se Kina omete u razvoju tako što bi joj bilo presečeno najbliže i najjeftinije snabdevanje energentima, ali takvo očekivanje je potpuna iluzija, kako god da se rat završi! Kina može da napravi relativno brzo, u nekih pola godine, najfunkcionalniju alternativu: da se preko Severnog morskog puta uspostavi snabdevanje, da tankere preusmeri u pravcu Rusije i da gradi nove trase gasovoda i naftovoda. Amerikanci su pokušali da napadom na Iran povrate geopolitičku moć na celokupnom prostoru takozvanog Bliskog istoka i tako naude Rusiji, a pogotovo Kini, bez direktnog sukoba, ali to nije moguće uraditi. Rusiju, a pogotovo Kinu, nemoguće je zaustaviti – kaže dr Despotović.

ZAMRZNUTI KONFLIKT

JEDNO je sigurno: kako god i kad god se rat u Iranu završio, to neće biti njegov konačni kraj, naglašava prof. dr Despotović:

– To će ostati zamrznut konflikt jer nijedna strana ne može da ostvari željeni cilj – potpuno uništenje one druge. To je prosto sukob koji je arhineprijateljski, geopolitički, religijski i civilizacijski, on nema kraja.