У Добоју су обележене 34 године од Петровданске битке, у којој је Војска Републике Српске одбила офанзиву муслиманско-хрватских снага, које су хтеле војно да споје зенички и тузлански корпус и тако доврше етничко чишћење Срба. У самој бици убијена су 34 војника Добојске бригаде, а рањено готово 80. У гранатирању града убијено је и 99 цивила, а њих 400 рањено.
Био је Петровдан. Тог дана, Раде Јанковић сећа се с горчином. Уместо прославе 22. рођендана бранио је свој град, и био тешко рањен.
Каже да у једном моменту, у једном дану, у једном сату видети толико крви, толико рањених, толико јаука, представља тежак осећај који је јако тешко описати.
Јаке муслиманско-хрватске снаге, регуларна војска Хрватске и страни плаћеници, од којих су неки били и из Енглеске, жестоко су напали Добој, из пет праваца. Непријатељ је, каже бивши командант Добојске бригаде, рачунао и на ослабљену пажњу бранилаца, због верског празника.
Некадашњи командант Првог батаљона Добојске бригаде ВРС Димшо Живановић истиче да је одједном, од 12 часова, почела страховита канонада артиљерије, недуго затим пешадијски напад.
“Пошто је било силина напада, тог одмах сам схватио да је реч о веома јаким непријатељским снагама и да им је циљ био да заузму ове кључне објекте”, наводи Живановић.
Погинула су 34 српска борца и припадника полиције, а више од 76 је рањено. Нису били поштеђени ни цивили – страдало их је 99.
Председник Скупштине добојске Борачке организације Перо Тубић каже да се у том периоду у Добоју слио сав онај српски народ из БиХ, из долине Босне, из свих оних места које је успела да преузме муслиманска војска и ХВО.
“Нашли су склониште у Добоју и они нису имали друго место где да се склоне. Зато је та битка веома значајна”, каже Тубић.
У знак сећања на страдале, у добојском насељу Вила, служен је парастос и положени су венци.