Pesma uz koju se Srbi vesele krije stravičnu priču: Bacila je šestoro srpske dece u vatru i igrala oko ognja

Iako je narodna pesma “Šote, mori šote?” prilično vesela, ona je nastala zbog jednog monstruoznog događaja u kojem je živo spaljeno šestoro dece pastira, koji su bili Srbi.

Naime, ova pesma nastala je po Šoti Galici, ženi albanskog odmetnika sa Kosova Azema Bejte, koja je spalila šestoro srpskih čobančića pevajući pesmu “Šote mašala”.

Dok su deca gorela Šota je igrala

U srpskom narodu sačuvano je sećanje na taj užasan događaj kada je Šota uhvatila šestoro dece kod stada na planini Mokri, povezala ih, naložila vatru i sve ih bacila u oganj.

Dok su deca gorela Šota je sa “kačanicima” igrala svoju igru oko vatre, orgijala i pevala “Šote, mori šote, šote mašala, davno želim šote, mori, da te igram ja”.

Na mestu stradanja nevine dece podignuta je spomen-ploča koja je stajala do kraja Drugog svetskog rata, a onda su je komunističke vlasti uklonile kako bi sačuvali “bratstvo i jedinstvo”.

U tekstu protojereja-stavrofora Dragana Kušića, koji je objavljen na sajtu eparhije žičke, navodi se da su raspadom Jugoslavije, otvorene mnoge teme, o kojima se u vreme njenog trajanja, u cilju očuvanja Bratstva i jedinstva nije smelo javno govoriti.

Mračna tajna balkanske prošlosti

“Jedna od mračnih tajni balkanske prošlosti, koja je za Srbe bila zabranjena, ali su je Albanci prenosili s kolena na koleno, je priča o Šoti Galici, šiptarskoj od­metnici, po kojoj je nastala svima poznata pesma i igra, uz koju su se Srbi decenijama veselili – Šote, mori šote. Sabor trubača u Guči je 2007, reagujući na tekst srpskog sveš­tenika sa Kosova i Metohije, zabranio izvođenje ove numere na Saboru. Naravno, odmah su se javili oni koji su pokuša­vali da opovrgnu ovu teoriju i igru Šotu održe u životu. Godine 1919. albanski kačaci, predvođeni Azemom Bejtom iz sela Galice i njegovom ženom Šotom Galicom, digli su ustanak u oblasti Drenice, na zapadu Kosova. Oni su čak uspeli da oforme tzv. neutralnu zonu, koja je trajala od 1921. do 1923. Albanski nacionalisti su ovu oblast odmah prozvali “Mala Albanija”. Krajem septembra 1924, tadašnja Jugoslovenska vojska je u velikoj akciji razbila većinu ka­čačkih bandi i likvidirala njihove vođe. Tom prilikom smrtno je ranjen Azem Galica. Njegova žena Šota preuzela je vođstvo nad njegovim četama i nastavila da se bori. Godine 1927. pobegla je u Albaniju, gde je i umrla.

Šota, rođena kao Čerima Haljilji (1895–1927), uda­la se za Azema Bejtu kada joj je bilo 19 godina. Tom pri­likom Azem je naručio da se ispeva pesma njegovoj bu­dućoj nevesti i tako je nastala čuvena “Šota”.

Pet dreničkih sela – Galica, Ljubovac, Poljance, Mikušince i Dubovce – pod svojom vlašću držao je mali car, šiptarski terorista Azem Bejta, okružen svojim naoružanim do zuba kačacima. Godinama, ni žandarmerija, ni vojska Kraljevine Jugoslavije nije smela da stupi u drenički atar. Tamo su imali svoju “državu”, “mali car” im je raspisivao poreze, globio ih, mobilisao, uvežbavao u rukovanju oružjem, gonio na kuluk itd. Drenica je trebalo da bude jedna od baza u kojoj će se, do Ramazana 1924, oku­piti odmetnici sa raznih strana, da bi na Bajram digli sunarodnike na ustanak. Veče uoči Bajrama, jed­na vojno-žandarmerijska jedinica opkolila je Dreni­cu. U zoru, Azem Bejta je pozvan na predaju. Šiptari su pripucali. Pukovnik Stojanović, naredio je artilje­rijsku paljbu. Borba je trajala čitav dan. Na zgarištu do zemlje razrušene i spaljene Galice, ostalo je 125 mrtvih kačaka.

Dali “besu” da neće otkriti tajnu

O sudbini Azema Bejte dugo se nije znalo ništa. Tek četrdesetak godina kasnije saznalo se da ga je ranjenog iznela iz obruča njegova žena i ratna drugarica, Čerima, zvana Šota Galica. Ali, kako je u putu ubrzo umro, telo mu je bačeno u jednu duboku jamu kraj sela Prčeva. Svi prisutni su se tada zakleli, dali “besu” da nikada neće odati tajnu njegovog groba. Ipak, Šiptari su i ovu “besu” pogazili, pa su 1971. kosti ovog razboj­nika, pljačkaša, secikese i sadiste, koji je žrtvama odsecao uši, svečano iznete iz jame i sahranje­ne. Azem Bejta proglašen je za “nacionalnog borca”. Šota i njoj posvećena pesma po zlu je postala čuvena kada je, besna zbog pogibije muža, uhvatila šestoro srpske dece, čobančadi kod stada, na planini Mokri, povezala ih, naložila vatru i sve ih bacila u oganj.

Dok su deca gorela Šota je sa “kačanicima” igra­la svoju igru oko vatre i pevala: “Šote, mori šote Šote mašala davno želim Šote, mori, da te igram ja!”.

Na mestu stradanja nevine dečice podignu­ta je spomen-ploča koja je stajala do kraja Dru­gog svetskog rata, kada su je komunisti, da bi očuvali Bratstvo i jedinstvo, skinuli. Šoti Galici je u Albaniji u vreme Envera Hodže po­dignut spomenik a ona i njen muž Azem Bejta važe za albanske nacionalne heroje i rodonačelnike borbe za “oslobođenje” Kosova.

Zato Srbima svetosavcima ne priliči veselje uz ovu pesmu, jer nas ona podseća na vrisku srpske dece bačene u oganj”, navodi se u tekstu.

Kurir/Nezavisne.com/Eparhija žička