Patrijarh Porfirije poslao snažnu poruku vernicima pred Vaskrnji post: Samodovoljnost i gordost nas odvaja od Boga i bližnjeg

Patrijarh Porfirije uputio je važnu poruku vernicima pred početak Vaskršnjeg posta, pozivajući na skromnost, ljubav prema bližnjima i udaljavanje od samodovoljnosti i gordosti, koje nas, kako je naglasio, odvraćaju od Boga i duhovnog života.

Prvi čovek Srpske pravoslavne crkve održao je besedu 1. februara u Nedelju o mitaru i fariseju, u crkvi Svetog Aleksandra Nevskog u Beogradu. 

Besedu prenosimo u celosti:

– U ime Oca i Sina i Svetog Duha! Braćo i sestre, čuli smo odlomak iz Lukinog Jevanđelja, priču o fariseju i cariniku. I ova priča je sama po sebi jasna svojom porukom, svojim značajem i toliko puta smo je čuli. Ali evo, opet i opet, crkva čita ovaj odlomak kao jedan od delova pripreme za velikoposnu atmosferu. Čitamo da bismo mogli bolje da razumemo, a razumevajući onda i još bolje da praktikujemo, šta je to smisao posta.

Post je priprema za susret sa vaskrslim Hristom, ali i za post treba da se pripremamo, tj. da se učimo onim principima koji su važni dok postimo. I evo, imamo priču o cariniku i fariseju, imamo dvojicu ljudi kao predstavnike dva tipa pobožnosti, dva tipa duhovnosti, dva tipa i dva pravca našeg odnosa prema Bogu, prema bližnjem, prema sebi i prema čitavoj tvorevini Božjoj.

S jedne strane imamo fariseja, a znamo da su fariseji, kao i književnici, bili deo duhovne elite izabranog naroda Božjeg. Oni su i postili, i molili se Bogu, i davali milostinju, ispunjavali su u potpunosti zakon Božji. Zato su uživali veliko poštovanje od običnog sveta, zauzimali su počasne pozicije i mesta u socijalnoj strukturi izabranog naroda Božjeg. Dakle, zbog toga što su držali zakon Božji, u svakom smislu te reči, oni su bili nagrađivani ovde i sada. I naravno, u ovom odlomku Gospod, koji priča ovu priču, ne kritikuje činjenicu da su fariseji i književnici ispunjavali zakon Božji.

Podrazumeva se da zapovesti Božje treba ispunjavati, ne treba ni razmišljati o tome, zato što je to prirodni, normalan i zdrav način našeg života i postojanja. Živeti u skladu sa zapovestima Božjim – to je kao disati. Bez zapovesti Božjih u našim srcima i u našim životima, mi ostajemo bez duhovnog vazduha. Zapravo, iako smo biološki postojani, iako biološki jesmo živi, mi smo u suštini, kako kaže apostol Pavle, okrečeni grobovi, mi smo mrtvi ovde i sada. Treba ispunjavati zakon Božji bez razmišljanja, ali u isto vreme i ispunjavanje zapovesti Božje treba da bude postavljeno na zdrav temelj, što se vidi iz priče o cariniku.

A ko su bili carinici? I to znamo – to su bili poreznici i oni, kao i svi poreznici kroz vekove i do naših dana, često postupajući po zakonu ubiraju porez za državnu kasu. Međutim, dešava se da ubirajući porez za državnu kasu i za opšte potrebe, iz te državne kase uzimaju za sebe ponekad manje, a ponekad više, nekad mnogo više nego što ostaje u državnoj kasi. Dakle, oni nisu gledali na to da li neko može da plati porez ili ne može i kakve su njegove lične snage i mogućnosti, nego su bivali beskrupulozni i nemilosrdni. I u ovoj priči srećemo takvog jednog carinika. On dolazi u hram, kao što je došao i farisej. Farisej, onaj što se drži zakona Božjeg, stojeći pred licem Božjim uzdiže, uznosi i preuznosi sebe. Da bi se videlo koliko je on čestit, koliko je duhovan i uzvišen u držanju zakona Božjeg, on ukazuje na carinika i zahvaljuje Gospodu rečima: Hvala ti, Gospode, što nisam kao ovaj carinik, tj. što nisam tako grešan kao što je on. Ističe farisej svoju molitvu, svoj post, svoje milosrđe i držanje zakona.

Hvali se pred Bogom i zapravo želi od Boga potvrdu koliko je dobar. U suštini Bog njemu i nije potreban, jer on misli da sve što dobija kao dar od Boga i dar od ljudi zaslužuje, misli da mu pripada sve što ima i sve što jeste. Zaboravlja na osnovnu duhovnu istinu, zaboravlja na osnovnu istinu vere naše da smo pre svega stvoreni ljubavlju Božjom i to ne bezlično nego kao Njegove ikone. Stvoreni smo po slici i prilici Božjoj, stvoreni sa ogromnim potencijalima i mogućnostima, a mi to kažemo – darovima, koje ako upotrebljavamo na valjan način, a to znači ako ih upotrebljavamo prizivajući blagodat Božju – da Gospod bude naš saputnik, da umnožava darove koje nam je On i dao blagodaću svojom – možemo onda da učestvujemo u svemu onome što je Božje. Ima li većeg dostojanstva, ima li većeg dara i radosti da mi ni iz čega stvoreni možemo postati ono što Bog jeste, postati po blagodati, po ljubavi Njegovoj, postati po promislu Njegovom, po daru Njegovom, tj. možemo deliti sa Njim sve ono što jeste Njegovo.

Zaboravio je to farisej, a evo, carinik ulazi i svestan je svojih promašaja, svestan je svojih nemoći i svog greha, svestan je da nije dobar i svestan je da nema ništa što može prineti Bogu, ali moli Gospoda da se smiluje. Skrušen je i moli Gospoda da mu bude milostiv. Vapijući pred Bogom, on proiznosi jedan svetotajinski, mistični krik: Pomiluj, Gospode, mene grešnog, budi milostiv meni grešnome! Izgovara reči koje će kasnije kroz vekove postati refren svake molitve svakog podvižnika, svakog Duhom Svetim prosvećenog trudbenika. Jer svako koji ide ispravno i zdravo putevima Gospodnjim, on ima smirenje. Ovaj carinik pokazuje ono što je neophodno svakom čoveku, nezavisno od toga koliko je dobio od Boga i nezavisno od toga koliko je uložio, koliko je dodao na to što mu je Bog dao.

Svako ima neki dar i da bi dar vodio prosvećenju, da bi vodio zajednici sa Bogom, on mora da bude utemeljen na smirenju. Sveti Antonije Veliki veli jednom prilikom ono što je čuo od samog Gospoda, gledajući u raspete mreže nečistih sila i nečastivog, pa uplašivši se pred njima vapije Gospodu: Gospode, šta da činim da se spasem od ovih demonskih zamki, a one su isprepletene i iznad mene, ispod mene i oko mene da nemam kuda? A Gospod veli – to čuje Sveti Antonije – ove reči: Smirenje izbegava svaku demonsku zamku i ne samo to, nego smirenju demonska sila ne može ni prići.

Šta je, braćo i sestre, smirenje? Smirenje je, dakle, svest o tome da sve što imamo jeste dar Božji. I ako smo uspešni i u molitvi, i u milosrđu, i u ispunjavanju bilo koje zapovesti Božje, znajmo da nije od nas. Pre svega dobili smo dar od Boga, a onda je Gospod pomogao, kada ga nismo sprečili mi svojim grehom, da se taj dar u nama rasplamsa i da donese stostruke plodove. Moguće je da neko po svojoj prirodi ima, da tako kažemo, empatiju. Ali ako pusti da ta empatija funkcioniše sama po sebi, onda će ući u taj prostor taština, egocentrizam i gordost , pa će dar, ta energija ili poriv koji imamo od Bog dat po prirodi u sebi, biti kontraproduktivan. Smirenje nas spaja sa Bogom, ali spaja i sa bližnjim. Videli smo da samodovoljnost i gordost kod fariseja njega odvaja od Boga, čini da je Bog suvišan, ali ga odvaja i od bližnjeg. I zato imamo dva stepena ili dve vrste gordosti: jedno je da ponižavamo i preziremo svoje bližnje, a drugo je da svako dobro pripisujemo sebi.

Zato, braćo i sestre, pripremajući se za post koji je pred nama da se ugledamo uvek na carinika, a ne na fariseja, i da budemo svesni da bez blagodati Božje, bez promisla Njegovog i bez ljubavi Njegove ne možemo ni jedan pedalj dodati sebi niti jedan korak učiniti. A smirenje je samo po sebi dovoljno, kaže iskustvo svetih, da budemo miljenici Božji, da budemo obasuti blagodaću Božjom, da idemo putem spasenja.

Neka bi Gospod dao da i mi budemo smireni kao što je On pokazao krajnje smirenje kao put našeg spasenja. Jer On je smiren, a smirenje projavljuje svojim poslušanjem u odnosu na volju Oca svoga, nama pokazujući da moramo raspeti svoj um, svoje strasti, svoje biće svetu i poći putem poistovećenja sa smirenim Gospodom, kako bismo kroz smirenje bili obradovani ljubavlju i blagodaću Božjom i videli svoje bližnje kao svoju braću, a Njega kao Spasitelja i Gospoda našeg, sada i uvek i u vekove vekova. Amin.

Kurir/ SPC