Црно-бели су на Стадиону “Рајко Митић” урадили готово све што је било потребно да њихови навијачи поново поверују. Повели су после само 50 секунди, у другом полувремену били бољи ривал, погодили пречку и до последњег напада тражили изједначење. Нису устукнули пред фаворитом, нису се распали када је Црвена звезда преокренула и нису одустали све док је било времена.
Урадили су, међутим, и оно што већ годинама раде – оставили добар утисак и остали без резултата.
Пораз у “вечитом дербију” не може се посматрати изоловано. Он је стигао после европске елиминације и најлошијег старта црно-белих у Суперлиги. Зато похвале за приказану игру морају да буду одмерене. Партизан јесте изгледао боље него на почетку сезоне, али се табела не прави на основу утиска, као што се ни европска сезона не продужава због показаног потенцијала.
Црно-бели су још једном били близу. А управо је то “близу” постало једна од најчешћих речи којима се описују њихови неуспеси.
Близу преокрета, близу изједначења, близу пласмана, близу повратка на старе стазе. Увек недостаје један гол, једна одбрана, мало среће, боља одлука судије или мирнија реакција у пресудном тренутку. Понекад заиста пресуде околности на које екипа не може да утиче, али када се исти исходи понављају годинама, онда узрок више не може да се тражи само у несрећи.
Од гола за историју до познатог исхода
Жеов погодак после 50 секунди био је идеалан почетак за Партизан. Најбржи гол у историји вечитих дербија требало је да црно-белима донесе самопоуздање, а ривала уведе у нервозу. Догодило се супротно.
Партизан се после вођства повукао, препустио иницијативу Звезди и дозволио домаћину да за мање од пола сата преокрене резултат. Приликом изједначујућег гола Дијенг је у петерцу имао довољно времена да прими лопту и савлада Крунића. Потом је Ђурђевић направио пенал после којег је Иванић донео предност црвено-белима.
Две ситуације, два дефанзивна пропуста и још један меч у којем је Партизан морао да јури резултат.
Одбрана црно-белих одавно није само тренутни проблем или последица једне лоше утакмице. Годинама се мењају тренери, штопери, бекови и системи игре, али несигурност остаје. Голови се примају после једноставних додавања, лошег постављања, изгубљених дуела и непотребних прекршаја. Уместо да дефанзива буде темељ на којем се гради опоравак екипе, она изнова поништава оно добро што Партизан уради у нападу.
Напредак је био видљив у другом полувремену. Црно-бели су потиснули Звезду, играли са више храбрости и натерали фаворита да чува предност. Вукотић је погодио пречку, Симић шутирао право у Матеуса, а Же у надокнади времена погодио спољни део мреже. Партизан је имао прилике да освоји бод, али их није искористио.
Звезда јесте могла раније да реши утакмицу из контранапада, али је на крају морала да стрепи. То је показатељ да разлика између вечитих ривала на терену није била онолика колику су сугерисали њихови дотадашњи резултати.
Ипак, на семафору је остало 2:1.
Навијачи још верују, али вера има цену
Упркос свим разочарањима, навијачи Партизана и даље долазе, бодре екипу и траже разлоге за оптимизам. Препознају енергију, младост и потенцијал. Виде да тим може да напредује и да у појединим деловима утакмице може да игра фудбал достојан имена клуба.
Управо због тога њихова подршка има још већу тежину.
Није тешко подржавати екипу која осваја трофеје и побеђује у великим утакмицама. Много је теже остати уз клуб који својим присталицама свако мало понуди нову наду, а затим и ново разочарање. Партизанови навијачи су превише пута слушали да је потребно још мало времена, да су помаци видљиви и да ће резултати ускоро стићи.
Сада заиста морају да стигну.
Не зато што Партизан нема потенцијал, већ управо зато што га има. Не зато што у дербију није показао напредак, већ зато што тај напредак мора да добије потврду у бодовима, победама и стабилности.
Прави колосек није исто што и одредиште
Партизан делује ближе оздрављењу него на почетку сезоне. Екипа је у дербију показала реакцију, такмичарски дух и жељу да се надиграва са најјачим тимом у лиги. То нису мале ствари, нарочито после резултатских и организационих удараца које је клуб претрпео.
Али бити на правом колосеку не значи да је пут завршен.
Црно-бели више немају простор да сваки неуспех објашњавају младошћу, недостатком среће, судијским одлукама или околностима. Све то може да утиче на једну утакмицу, али не сме да буде оправдање за читаву сезону, а још мање за проблеме који се понављају годинама.
Партизан је против Звезде показао да може. Показао је да није далеко и да још има снаге да се подигне. Сада мора да покаже нешто важније – да уме да победи, сачува предност, исправи дефанзивне слабости и добре периоде игре претвори у бодове.
Јер од потенцијала се не живи, од наде се не прави табела, а моралне победе не могу унедоглед да замењују оне стварне.
Партизан је можда близу оздрављењу. Али “близу” више није довољно. Промена мора коначно да се види и на семафору.
Прву прилику за то изабраници Саше Илића имаће већ у наредном колу, када им у госте долази Војводина. Нови пораз могао би у потпуности да угуши оптимизам, док би се на тријумф гледало као на први – по ко зна који пут први – корак ка бољим данима.