Posle ovog pisma nikada više nećete Paju Vuisića gledati istovetno. Krupan kakav je bio, naizgled grub i odbojan, bio je možda najveći romantik među glumcima. Bez treme na sceni, imao je tremu u ljubavi. Sada, na stogodišnjicu rođenja, to prvi put izlazi na svetlost dana. Svojoj devojci, a zatim supruzi Mirjani napisao je neka od najlepših ljubavnih pisama srpske glumačke scene. Do sada nijedna rečenica iz tih pisama nije bila objavljena.
Niko njega ne poznaje
– Niko Paju ne poznaje, niko. Ako javnost sazna kakav je bio prema meni, možda onda shvate koliki je bio emotivac. Možda onda shvate zašto ga je tako duboko pogađalo sve što se oko njega događalo – dekadencija vlasti i bogataša, plitkoća slave, masovno iskorišćavanje ljudi, pa i glumaca. Ja ne mogu da objavim pisma koja čuvam bolje nego oči u glavi dok sam živa, jer verujem da on to ne bi želeo, a i neprijatno mi je da me posle progone paparaci. Ali ti dajem amanet, izloži pisma odmah u muzeju, a ne dozvoli da ih čitaju, a onda, kada me ne bude, objavi ih javnosti kako ti misliš da treba. Neka konačno svi saznaju ko je u stvari Paja. Ne, Paja nije bio velikan glume. On je bio velikan emocija – pričala mi je Mirjana.
Bili su nerazdvojni: Mirjana i Pavle Foto: Adligat – Muzeju knjige i putovanja
Upoznali su se na rođendanu zajedničkog prijatelja. Slučajno su seli jedan do drugog. Odrasla među dvojcom braće, Mirjana je navikla da muškarci ne obraćaju pažnju na nju. Kada god bi nešto pričala, činilo joj se da je niko ne sluša. Paja ju je slušao s velikom pažnjom. To ju je zadivilo. Kada su se rastali, nije mogla da prestane da misli na njega. Posle nekoliko dana šetala se Ulicom Tadeuša Košćuška. Prekoputa, sa strane Kalemegdana, ugledala je Paju. Otrgla se od društva s kojim je išla, pretrčala put i prišla Paji. Više se nikad nisu razdvojili.
Ljubav je planula, ali je njena majka bila protiv. Štaviše, činilo se da su se svi urotili protiv njih. U posleratnom siromaštvu Mirjana je bila iz dobrostojeće porodice. Završila je fakultet, igrala balet, svirala klavir, imala kućnu pomoćnicu. Paja je za tu porodicu više bio neprilika nego prilika. U početku su svoju ljubav skrivali. Imali su tajno šuplje drvo na Kalemegdanu gde su jedno drugom ostavljali pisma.
U vreme kada se od muškarca očekivalo da sve obezbedi svojoj supruzi, Paja nije mogao da joj priušti ni najosnovnije. Kada su obelodanili svoju ljubav, završili su bez krova nad glavom i bez prihoda. Pokušavao je da radi gde god je mogao, a glavni motiv mu je bio da može da bude srećan sa svojom „Mimijanicom”, kako ju je nazivao. Nikada nije prežalio što nije završio fakultet, naročito književnost, koju je najviše voleo, mada je pokušao da studira i pravo, pa se u pismima žali kako od mnogo posla ne stiže da uči. Za glumu su tad mnogi smatrali da nije posao, već da je lakrdija. Njena porodica ga je doživljavala kao mangupa, a nju kao princezu. A Mirjana nije htela ni po koju cenu da živi bez njega. Tad nije bilo dugog zabavljanja, morali su brzo da se venčaju inače bi pritisak porodice bio preveliki i morali bi da se raziđu.
EKSKLUZIVNO! PAJINO LJUBAVNO PISMO (21.10.’55.Jajce)
“Ne znam, Mimijanice moj najsađi…”
Slatki moj Mimijane (.), sada mi je malo teško zbog nečega što ne poznajem i zbog nečega što znam kao sebe. Ima nekoliko dana, valjda tri ili četiri, kako svakog večela primim jedno ili dva pisma od tebe. A stlašno mi je teško kada se osetim sam i poled sveg toga mog odnosa prema ljudima, poled sve moje dluštvenosti i svega ostalog što mi pripisuju budale (dozvoli da jedan dobal deo onih što me oklužuju nazovem tim imenom); sam bez tebe mimijanici (oprosti za mala slova i za razdvajanje leči na slogove, pebacila si mi ovo posednje u petpošlom pismu). Ne mogu ja ovako dugo, možda još pet dana ili deset, i ako do tada sve ovo slanje ne bude gotovo ja. šta će sa mnom da bude, a to što je najvažnije ne znači to ja uvek imam na umu da to nešto može da zadesi samo mene, uvek ja i tebe ulačunam u to ja. (prim. prir. ja – dva puta podvučeno)
Ne znam, Mimijanice moj najsađi, ali čini mi se da ono koz život treba da jedem govna da bih mogao da budem srećan, želeo bih da uvek kada ih se najedem i zaslužim nagradu, da ti možeš kada ti nagradu donesem da kažeš: „Satki moj Pajo, ti nisi jeo govna. To je posao koji si ladio zato se ti i ja neizmelno vojimo” – onda bih, miskiću najslađi, mogao idućeg jutla da ponovo ispočetka. Ja kažem i sigulan sam u to; ovo što kažem nije slabost, ako nešto i jeste, to može da se nazove samo trenutnom depresijom koju je izazvalo tvoje odsustvo.
Ne mogu da ti objasnim – znam mimijanicu najdivniji, jer ti to nikako nećeš da veluješ koliko ladim i kakav napol i fizički i duševni izdržavam. Evo, kad me je jutros u četiri sata dovezao automobil do hotela, jedva mi je pošlo za rukom da se popnem do svog kampa: hotel otprilike na nekih 80 metala uzbldo od aluta i do njega vodi 200 stepenica nezgodnih za penjanje – vlo su visoke – ja sam ja, satki moj, molao na sto dvadesetoj da stanem da bih se odmolio, eto dokle me je iscplo snimanje otkako su dovukli (nečitko) .
I dan i noć sa pauzom za spavanje – ali samo za spavanje od jedanaest sati – ladimo kao mazge, žele da po svaku cenu nadoknade onih kišnih 25 dana iz pošlog meseca. nemoguće je to, mimijanicu. Ja znam da se ti laduješ kad čitaš ove ledove, milo ti je kada toj Paja ladi „ladi” ma šta – tako si ti makal sto puta lekla, da, ladi on i ladiće dok ne skapa, ali da si bal sat dnevno sa mnom, Miško moj, da ja ne molam da ti pišem o tome, hteo bih da ti to sama vidiš, da me, kada se umolim kao pas, metneš u kevet i da me „odmalaš”, ti znaš kako.
Neću da kukumavčim, doživećemo nalavno mi to, i to vlo skolo, nego ima jedna stval koja me bline više nego išta – učenje – šest dana, mićo najsađi, nisam imao ni sekundu vemena za čitanje, gize me zato savest, a ne teba da me gize, u stvali, nisam ja zato kiv, ako nešto teba kiviti, to je sudbinu koja – trt, ja kažem sudbinu, doblo, neka sada ostane tako – me je učinila silomašnim čak toliko silomašnim da nisam u stanju poled onih slanja koja su oko nas ili se na nas lepe, da svoga najedinijeg Mimijana satkog učinim sojim, da ga otrgnem i stegnem i viknem svima: „Ne dam, marš”. I ovako pokušam ja da bih (nečitko) nešto (nečitko). Samo želim da što, što ple budemo zajedno, pogoni me, Mimijane, stašno me progoni ta misao, ne mogu da je se otresem a. i neću, ta misao treba naposletku da nam bude sve, sve jer . dukčije. sanji mimijanicu sa najepšim okicama, nalićem i leđima i svačim za koga Paje želi da živi i umle. Zbogom, doviđenja 1.000.00.000 puta te ljubim svuda. P.
Ljubav ga je držala u životu
Život je prema njima bio grub, ali su zato oni među sobom razvili nežnost neviđenih razmera. Jedno drugom su tepali. Pisma su napisana bebećim jezikom – „vojim te”, „Mimijanice moj najsađi”,”satki moj”, „neizmelno se vojimo”, napisano je skoro na svakoj stranici. Ta u svakom smislu krupna figura srpskog filma, taj neprikosnoveni samouvereni velikan, gladan je bio samo nežnosti, nežnosti, nežnosti. Bolovao je jer nema dovoljno nežnosti u svetu, jer je sve što vidi toliko grublje od njega, nepogodno za tananost njegove duše. U više navrata je želeo da se ubije, o čemu mi je Mirjana više puta pričala. To nije učinio, ubeđen sam, samo zbog nje. Ljubav prema njoj ga je držala u životu, o čemu i piše.
Originalni rukopis ljubavnog pisma Foto: Adligat – Muzeju knjige i putovanja
Njegova ljubavna pisma mnogo su više od ljubavi. Ona su brevijar unutrašnjih svetova, ona su surov opis srpske i jugoslovenske stvarnosti. Paja je bio srpski Don Kihot, istinski borac protiv vetrenjača, borac za malo pravde i šaku hleba. Ogorčenje i bol bili su kod njega istinski i prirodni.
Mirjana mi je lično poklonila ovu prepisku pre šest godina. Poštovao sam njenu želju i njenu intimu. Jedno pismo smo izložili tad u muzeju i bilo je u našoj stalnoj postavci, a iz poštovanja čak ni to pismo nisam želeo da pročitam dok je bila živa. Pekarsku kesu za burek punu pisama nisam otad dirao. Kako sam ih otvorio, iz njih se izlila nežnost pomešana sa surovošću života. Postade mi jasno zašto Mirjana nije želela da ih objavi za života i zašto je insistirala da budu objavljena posle njene smrti.
Prvo pismo je pročitano u javnosti nad njihovim zajedničkim grobom na stogodišnjicu Pajinog rođenja 10. jula 2026. godine.
Slava im i hvala!
Foto: Adligat – Muzeju knjige i putovanja
Slava ga je iritirala
Tanka je, gotovo nepostojeća nit između ličnog i javnog u životu javnih ličnosti. Javnost kao da ima prava da zaviri u najdublju intimu, a s druge strane, i ta intima objektivno jeste od značaja čak i za javnost, naročito kada su dela tako velika, trajna i uticajna. Čovek kao da prestaje da bude čovek, već postaje stub, temelj identiteta miliona ljudi, čitave zemlje, i gubi pravo na intimu. A i dalje je čovek, slab, nejak, pun mana i bola. A javnost je gladna, najslađe se hrani nesrećom i bolom. Nažalost, i jednog i drugog je u Pajinom i Mirjaninom životu bilo prilično.
Verovatno je najosetljivija tema o kojoj je pričala, a kasnije bi se za to pokajala, bila Pajina depresija i želja da izvrši samoubistvo. Paja je bio duboko nesrećan čovek. Njegova porodica je prošla kroz teške godine, on sam nije mogao da ima decu sa ženom koju voli, nije voleo društvo u kom živi, a slava ga je iritirala. U više navrata joj je pričao da planira da se ubije, a njoj je to sve više smetalo. Jednom je čak s pištoljem krenuo na krov, a ona mu je u besu rekla da to ipak učini u podrumu, koji je sam izgradio i pretvorio u radionicu. Kasnije su i taj podrum neki zlonamernici pokušali da otmu od porodice Vuisić i jedva smo ga odbranili.
Juče obeleženo 100 godina od rođenja Pavla Vuisića Foto: Adligat – Muzeju knjige i putovanja
„Izlazim s Pajom na ulicu, prolazi autobus. Svi putnici bulje u njega, svi do jednog, pa mašu, dovikuju. On baci tašnu na asfalt i šutne je, pa se okrene i besan vrati u stan. Onda psuje, ne može da se zaustavi, pa mumla sebi u bradu više tužan nego besan i kaže ‚Zar ne mogu više ni na ulicu da izađem na miru? ‚”
Paja nije voleo svoj posao i supruga ga je posle dvadeset godina bavljenja glumom preklinjala da se ostavi toga i da radi šta god želi. Znala je da je njegova najveća ljubav pisanje. Izmislio je pseudonim Mišljin, bio je čak upisao Filološki fakultet. Kada bi ga molila da se vrati pisanju ili da započne bilo koji drugi posao, on bi joj rekao: „Pa nisam budala, to najbolje znam da radim.” Tu se razgovor završavao. U spomen na ovu njegovu strast objavljujemo nekoliko pesama koje je napisao.
MISLI
Ja ne glumim…
Ja ne glumim, ja se samo ponašam ispred kamere. Gluma je kad neko izigrava nešto što nije. Ja ne izigravam ništa.
Volim samo one zbog kojih ne moram da se odričem sebe da bih im se dopao.
Neki ljudi ostave nešto iza sebe tek kad čučnu.
Sve poskupljuje samo je čovek sve jeftiniji.
Ko izmisli nedostajanje, pamet mu nedostajala.
Ponekad, nakon razgovora sa nekim ljudima, čovek oseti potrebu da prijateljski pomiluje kamen, osmehne se drvetu i sa puno poštovanja skine kapu pred magarcem.
Čovek ne mora biti glup da biste ga prevarili. Dovoljno je da je iskren, dobar i pošten.
Kako su samo ljudi pametni i širokogrudni u davanju saveta drugima. Da ih ne znam, pomislio bih da su im životi savršeni, pa im je još samo moj ostao da ga srede!
Obožavao je da pravi brodove
Boravak na Sremskom frontu je obeležio Pajin život. Kad je saznao da su Nemci kapitulirali, bacio je pušku i samovoljno otišao s fronta. Strašno ga je povredilo što je jedan dezerter, vojnik koji je sam sebi pucao u ruku da bi bio sklonjen u bolnicu, kasnije s fronta bio unapređen na poziciju komesara. Među dokumentima nalazi se i njegova molba da ga ne teraju da služi vojsku posle krvarenja na Sremskom frontu.
Mirjana i Pavle Vuisić su želeli da njihova zaostavština koristi drugima, a najpre mladim generacijama. Mirjana je osnovala zajednički legat u Adligatu, u kome se nalaze mnogobrojni glumčevi predmeti, kao na primer njegova omiljena torba, ključevi, lule, upaljači, poznati testament.
Među mnoštvom predmeta su i Pajini neobjavljeni rukopisi koji će u narednih godinu dana prvi put postepeno biti pružani javnosti na uvid, crteži, planovi za brodove koje je pravio, lična dokumenta, članske karte, telefonski imenici s njegovim zapažanjima, mnoštvo fotografija i drugi predmeti koji na neposredan način dočaravaju posetiocima velikog glumca.
Većinu slobodnog vremena provodio je na Savi, a obožavao je da pravi brodove, uživao je u njihovoj gradnji. Kada bi ih završio, prodavao bi ih ili poklanjao, nijedan nije zadržao za sebe. U međuvremenu su poklanjani i preprodavani više puta, pa danas plove Savom i Dunavom, a njihovi korisnici i ne znaju da ih je lično šakom i bradom sastavio Paja. U legatu se mogu videti originalni nacrti za brodove koje pravio, kao i fotografije brodova koje je završio.
Uloge u čak 177 filmova i serija
Paja Čutura, kondukter Krstić, poštar Joca…
Paja Vuisić je imao zapažane uloge u čak 177 filmova i serija. Slavni Paja Čutura, kondukter Krstić, poštar Joca upečatljiv je bio ne samo na filmu već i u svakodnevnom životu. Anegdote o njemu su postale kultne. Evo mog izbora zanimljivih priča koje sam zapisao od Mirjane.
Jednom je Paja popio, a trebalo je da se obrije za ulogu. Došao kod brice, ali umor i piće ga savladali. Spustio glavu na grudi, otežala mu, pa hoće da odrema. Brica ga pita šta želi:
– Brijanje!
– Morate da podignete glavu za to.
– Onda šišanje!
I utonu u najslađi san.
Foto: Adligat – Muzeju knjige i putovanja
Paju su često zaustavljali policajci i odvodili ga na trežnjenje u policiju. Dok još nije bio poznat, problem je rešio tako što je pronašao staru policijsku legitimaciju, ubacio svoju fotografiju na kojoj je uredan, ozbiljan i kratko ošišan. Dopisao je „Pavle Vuisić – Organ unutrašnjih poslova”. Policajci koji bi ga zaustavili bili su ubeđeni da je na tajnom zadatku i puštali su ga bez daljih provera.
Poznato je da nije voleo Čkalju, smatrao je da preglumljava. Pošto se Čkalja radovao ulogama, a Paja ih je odbijao i smatrao glumu za vrstu mučenja, često su Paji nudili veće honorare. On je uvek tražio da Čkalja dobije istu svotu novca.
Kada bi dobio honorar, znao je da ode u kafanu i plati dugove svima koji duguju na recku. Siromašnim alasima s Dunava je kupovao motore za čamce. Kada bi sve potrošio, tek onda bi prihvatao novu ulogu. Tada su u kafanama često držali na zidu sliku Tita. Kada sedne za sto, obično bi od konobara tražio ćebe. Kada bi ga upitali šta će mu ćebe usred leta, rekao bi da je to da prekrije Tita, jer ne može da ga gleda dok pije.
Za Batu Živojinovića je smatrao da je „zanatlija”, da previše glumi i uvek po strogim nalozima. Bata je Paju zadirkivao da ne može da izađe na snimanje bez flaše pića. Ali su se međusobno veoma poštovali. Bata je jednom izjavio: „Mi ostali smo morali da učimo, vežbamo i radimo. Paja je samo stao u kadar i bio je genijalan. To se ne uči, s tim se rađa.”
Paja pređe na crveno svetlo, zaustavi ga policajac, prepozna ga, pa ga upita i sam uznemiren što sad mora da kazni svog omiljenog glumca:
– Pajo, pa zašto ste prešli na crveno?
– Pa od belog dobijem gorušicu – reče, naravno, misleći na vino.
Najpoznatija je priča o tome kako je odbijao da upozna Tita. Postoji više verzija ove priče, ali je meni Mirjana ispričala da je Tito više puta tražio da se upoznaju, a da je Pavle svaki put pronalazio izgovor i sklanjao se na Adu. Jednog dana su po njega, dok je pecao na Savi, došli policajci da ga vode u Beli dvor. Pošao je u atletskoj majici i u belom donjem vešu u kojem je pecao. Kada su stigli, pokušali su da ga primoraju da obuče odelo, ali je on odbio. „Kada ste me ovakvog uzeli, ovakvog me i vodite vašem maršalu.” Tito je bio na spratu i čuo da se nešto događa. Kada su mu objasnili da Paja ne želi da obuče odelo, rekao je da ga uvedu tako kako je došao. Tako je postao jedini čovek koji je u donjem vešu pričao s maršalom. No, Mirjana je tvrdila da se on toga strašno stideo. Jedan blizak prijatelj je prisustvovao sceni na Savi i Paja je samo njemu ispričao šta se dogodilo, ali mu je zapretio da nikome to ne sme da ispriča, inače do kraja života s njim neće progovoriti. Tek posle Pajine smrti, ispričao joj je ovu priču.
Na predavanjima na prvoj godini Pravnog fakulteta sin jednog visokog funkcionera maltretirao je neku devojku. Niko nije reagovao, a Paju je zgrozilo i njegovo ponašanje i to što se svi pretvaraju da ništa ne vide. Sutradan se to ponovilo. Ali je Paja sad sa sobom poneo plastični pištolj. Kada je mladić krenuo u toalet, Paje ga je pratio sa zadenutim pištoljem za pojasom. Objasnio mu je, veoma uverljivim tonom, da može svašta da mu se dogodi ako nastavi tako da se ponaša prema damama. No, mladić je bio krenuo na veliku nuždu, a strah od uverljivog Paje bio je veliki. Uneredio se u gaće i tako prošao celim fakultetom. Već sutradan su Paju pozvali u dekanat. Mogao je da bira: da se sam ispiše s fakulteta ili da ga izbace. Otišao je sam, uzdignute glave.
Autorska prava na svim materijalima pripadaju Udruženju za kulturu, umetnost i međunarodnu saradnju Adligat – Muzeju knjige i putovanja. Nije dozvoljeno njihovo preuzimanje bez pismene saglasnosti Udruženja