DA ODMAH raščistimo jednu stvar: ovo nije tekst o politici. Nije ni o podelama. Nije o “našima” i “njihovima”. Nije o tome ko je na kojoj strani, ko za koga navija i ko je kome kriv. Ovo je tekst o ljudima. O mentalitetu. O nama.
Foto: Volodymyr Tverdokhlib/Alamy/Profimedia
Danas, kao i oduvek, ljudi zovu sa sasvim običnim pitanjima: “Imaš li broj nekog dobrog frizera?”, “Znaš li neku dobru kozmetičarku?”, “Možeš li da mi nađeš nekoga da ne čekam?”, “Kod kog lekara da odem?”, “Imaš li nekoga tamo?”, “Može li preko reda?”
Tražimo kontakte, preporuke, veze i vezice. I, budimo iskreni, kada nam neko pomogne – prija nam.
Prija nam kada ne čekamo.
Prija nam kada neko “završi”.
Prija nam kada poznajemo nekoga ko poznaje nekoga.
Prečica nam uglavnom ne smeta kada vodi do našeg cilja.
Ali onda počinjemo da pričamo o principima.
I tu nastaje zanimljiv paradoks.
Jer ovo nije priča samo o vezi za lekara, frizera ili termin. To je mnogo dublja navika. Navika da želimo rezultat, ali ne i uvek put koji do njega vodi.
Hteli bismo hleba preko pogače. Veliku platu, ali da ne moramo godinama da učimo za nju. Priznanje, ali bez godina provedenih u tišini dok niko ne primećuje naš rad. Nagradu za ono što se podrazumeva. Uspeh, po mogućstvu preko noći.
Samo, gde je nestalo vreme borbe?
Gde su učenje, usavršavanje, greške, počeci od nule, odbijanja, rad kada niko ne gleda i periodu u kojima daješ mnogo više nego što dobijaš?
Postoje ljudi koji su do onoga što danas imaju stigli kroz volontiranja, tri posla, neprospavane noći, propuštene vikende i godine u kojima su, dok su se drugi bezbrižno tražili, morali da odrastu malo ranije.
Neki su za svoje ciljeve platili i previsoku cenu – delovima mladosti i vremenom koje se ne vraća…
I zato nije problem u tome što se neko traži.
Neko pronađe svoj put sa dvadeset, neko sa trideset, neko mnogo kasnije. Život nije trka sa istom startnom pozicijom, istim okolnostima i istim ciljem.
Problem počinje onda kada sopstveno kašnjenje proglasimo tuđom odgovornošću. Kad su za naša kasna buđenja krivi svi drugi.
Za neiskorišćene godine – okolnosti.
Za nedostatak znanja – sistem.
Za odsustvo discipline – neko ko nam nije dao priliku.
Za tuđi uspeh – veza, sreća ili privilegija.
A za sopstveni neuspeh gotovo uvek pronađemo nekoga kome ćemo ispostaviti račun.
Kao da niko drugi nije bio umoran.
Kao da niko drugi nije sumnjao u sebe.
Kao da uspešni ljudi nikada nisu želeli da odustanu, nikada nisu radili ono što im se ne radi i nikada nisu morali da biraju između trenutnog zadovoljstva i nečega što će možda dati rezultat tek za nekoliko godina.
Ne govorim ovde o ljudima kojima život zaista nije dao iste mogućnosti. Ne krećemo svi sa istog mesta i bilo bi nepošteno pretvarati se da je tako. Govorim o nečemu drugom.
O trenutku u kojem mogućnost postoji, ali je trud postao uvreda.
O ideji da nam nešto pripada samo zato što to dovoljno želimo.
O očekivanju da svet prepozna naš potencijal pre nego što smo spremni da ga pretvorimo u rad, znanje i rezultat.
Živimo u vremenu u kojem svi gledamo nečiju završnu fotografiju, a retko ko želi da gleda snimak svega što joj je prethodilo.
Vidimo platu – ne vidimo godine učenja.
Vidimo poziciju – ne vidimo početak.
Vidimo uspeh – ne vidimo neuspehe.
Vidimo slobodu – ne vidimo disciplinu koja ju je platila.
I možda najveći problem nije to što želimo više. Treba želeti više.
Problem je kad želimo više, a nismo spremni da postanemo više.
Kada tražimo prečicu do mesta za koje još nismo izgradili ni znanje, ni strpljenje, ni odgovornost.
Veza može da vam otvori vrata.
Neko može da vam da broj telefona.
Može da vas preporuči.
Može da vam skrati red.
Može čak i da vam pruži prvu priliku.
Ali posle tih vrata ipak ostajete sami sa sobom.
Sa onim što znate.
Sa onim koliko vredite u poslu koji radite.
Sa tim da li držite reč.
Da li ustajete kada vam se ne ustaje.
Da li učite kada vas niko ne tera.
Da li preuzimate odgovornost kada pogrešite.
Možda nam zato ne treba još jedna podela na “ove” i “one”. Možda nam treba ogledalo.
Da se ponekad zapitamo ne ko je kriv što nismo tamo gde želimo da budemo, nego šta smo mi uradili da tamo stignemo.
Ne šta nam pripada. Nego šta smo izgradili.
Ne ko može da nas progura. Nego koliko možemo da hodamo kada više nema nikoga da nas gura.
Jer na kraju, nije svaka prepreka nepravda.
Nije svaki tuđi uspeh privilegija. I nije svaki naš neuspeh tuđa odgovornost.
Ponekad je odgovor mnogo neprijatniji.
Ponekad smo odgovor – mi.
AMŽ
